#10-11

IMG_9610..

KARAVAN SREĐIVANJE DVORIŠTA

Dve godine od prvog okupljanja organizovan  je Karavan Sređivanje dvorišta, kao putujuća dijaloška platforma koja ispituje mogućnosti građanske participacije i delovanja nezavisnih kulturnih organizacija u javnoj sferi. Uz podršku Umetnobila, Karavan je putovao po Zapadnoj Srbiji, a dijalozi su organizovani u formi plenuma na glavnim gradskim trgovima i u drugim javnim prostorima. Tematski su bili usmereni na razumevanje uloge nezavisnih kulturnih delatnika u procesima odlučivanja i kreiranja javnih politika koje se tiču kulture, obrazovanja i informisanja. Govorilo se o preprekama s kojima se suočavaju i tragalo za odgovorom na koji način je moguće prevazići probleme, umrežiti se i zajednički delovati na jedinstvenom frontu.

Prva tura

Susreti u (raz)mimoilaženjima. Saradnja civilnog i javnog sektora u kulturi
8. april 2017.  Trg šabačkih žrtava, Šabac

Zašto se umrežavamo? Fragmentacija scene i implikacije
9. april 2017. Trg Desanke Maksimović, Valjevo

Fotografije: Ivan Zupanc

IMG_9692

  SUSRETI U (RAZ)MIMOILAŽENJIMA
Saradnja civilnog i javnog sektora u kulturi

Subota 8. april 2017.
Trg šabačkih žrtava, Šabac

Moderatorka i autorka teksta: Virdžinija Đeković

 

Na zvaničnoj veb prezentaciji Grada Šapca, kažu:

„Šabac je uporedo s početkom razvoja moderne srpske države, to jest, početkom 19. veka, postao ,,kulturna žiža” Srbije, zadržavajući visok nivo kulturnog razvoja do današnjih dana. U Šapcu deluju ustanove kulture poput Biblioteke šabačke, Šabačkog pozorišta, Narodnog muzeja, Međuopštinskog istorijskog arhiva, Kulturnog centra, a u blizini Šapca nalazi se i Dom kulture Prnjavor. Sve ove ustanove učestvuju u kreiranju i sprovođenju kulturne politike grada Šapca. Osim njih, značajno mesto u kulturnom životu predstavljaju brojna udruženja kao što je Udruženje likovnih stvaralaca Šapca, ali i kulturno umetnička udruženja kao što su KUD Abrašević, Ansambl narodnih igara Hajduk Stanko, Umetnički ansambl Čivija.“

Karavan Sređivanje dvorišta prvi put po izlasku iz Beograda[1] odlazi u Šabac. Partnerska organizacija s kojom u saradnji osmišljavamo temu, pozivamo na razgovor i prepoznajemo probleme koji bi mogli biti predmet dijaloškog kruga je Kombinart. Ova neformalna, samoorganizovana grupa mladih šabačkih umetnika, paralelno sa osnivanjem Ulične galerije[2] u Beogradu pokreće prvu Otvorenu galeriju u svom gradu i od tada u kontinuitetu, lokalno i šire, deluju u zajednici; kako sami navode, kroz umetnički aktivizam. Prema rečima osnivača, Kombinart je zajedništvo u umetnosti. Kombinacija različitih umetničkih praksi, tendencija, ideja. Kombinart je i kombinat za umetnike, mesto okupljanja, mesto odakle se polazi u stvaranje. Grupa je za samo nekoliko godina delovanja uspela da ostvari značajne rezultate u zajednici i postane prepoznatljiva, tako da je valorizovana ne samo od strane publike i korisnikâ, već i od strane gradskih institucija i ustanova kulture. Njihova saradnja sa Šabačkom bibliotekom uzima se kao reprezentativan i nažalost usamljen primer dobre i dugoročne saradnje javnog i civilnog sektora u Srbiji.

IMG_9089

Prvi u nizu karavanskih razgovora bio je tematski široko postavljen upravo na pitanje odnosa i mogućnosti, potencijalâ, mehanizama i prepreka saradnje organizacija civilnog društva i ustanova i institucija javnog sektora. U plenumskom krugu na Trgu šabačkih žrtava okupili su se predstavnici/e lokalne samouprave, organizacija civilnog društva i neformalnih grupa (Kombinart, Cerski marš), samostalni umetnici/e i aktivisti/kinje, profesorka književnosti, pedagoškinja, kao i predstavnik lokalne turističke organizacije: Marko Gavrilović, Dragana Đurđević, Milena Obradović i Dragan Đurđević (Kombinart), Božidar Katić (Lokalna samouprava i Udruženje Cerski marš), Ivan Glišić (samostalni umetnik i pisac), Živko Ivković (Prozaonline), Đorđe Damjanović (vaspitač), Zoran Ilić (Prozaonline), Danije Petrović (profesorka), Nataša Starčević (pedagoškinja), Srđan Mitrašinović (Turistička organizacija Grada Šapca), Ivan Zupanc (fotograf i autor koncepta Umetnobil), Irena Ristić (Hop.La!) i Virdžinija Đeković (Tačka komunikacije).

Već ovako raznolik odziv aktera koji na drugačije načine doprinose javnom životu zajednice pokazao je da Šabac prepoznaje potencijal međuresorne i međusektorske saradnje, kao osnovnih parametara merila kvaliteta života jedne sredine. U tom suživotu, ispostaviće se da su često upravo organizacije civilnog sektora te koje podstiču programske i tematske inovacije, pozivaju na dijalog, prepoznajući mogućnost implementacije savremenih kulturnih praksi na lokalnom nivou i u skladu s internim prilikama. Dok se s druge strane institucije prepoznaju kao trome, automatizovane i „ušuškane“ u sigurno finansiranje bez izloženosti evaluaciji i proceni kvaliteta, pa i broja programa koje realizuju. Na takve predstave koje negujemo, a koje su dobrim delom zasnovane na posledicama praktičnih iskustava radnikâ i radnica u kulturi utiče niz različitih spoljnih i unutarnjih faktora. Šire gledano, zajedno s nama, generacije iza nas svedoče o nepremostivom jazu dva gorepomenuta sektora, iako obe strane deklarativno duboko veruju da bi takva promena pozitivno uticala na rad i jednih i drugih. Iz pozicije države, civilni sektor skoro da je i dalje u potpunosti neprepoznatljiv, ili namerno zanemaren. Primerice radi, Zakon o kulturi jedva da pominje organizacije civilnog društva, svrstavajući ih nakon fondacija, zadužbina i preduzetnika u „druga pravna lica i subjekte u kulturi[3] “. U istom dokumentu, od predviđenih mehanizama saradnje ili podrške predviđen je samo instrument finansijske potpore javnim konkursima koje raspisuje nadležno Ministarstvo, autonomna pokrajina ili lokalna samouprava. U nedostatku nacionalne dugo očekivane Strategije ili nekog sličnog dugoročnijeg i sveobuhvatnijeg dokumenta, ni jednom posebnom uredbom nije predviđena stimulacija povezivanja sektora, te osnaživanje organizacija civilnog društva, ili podsticanje ustanova na progresivnije oblike saradnje. Deetatizacija ipak nije samo proces svojstven Srbiji. On se dešava u većini savremenih zemalja, a kultura i aktivizam se sve više prepuštaju tržišnim obrascima s imperativom samoodrživosti. Ipak, u državama poput naše, gde ekonomija još uvek nema viška resursa za prepoznavanje i ulaganje u zajednicu, a tržište skoro da i ne postoji, ovakav model je skoro pa nemoguće realizovati. S druge strane, aktuelna kulturna politika ne prepoznaje savremeno stvaralaštvo kao vid umetničkog i društvenog iskoraka i progresa, već kao promociju tradicionalnih vrednosti i nacionalnih obrazaca, pa prema tome i u skladu s državnim modelom uređenja, čak i postojeći instrumenti grade sve veći otklon od nezavisne scene i njenih aktera. Očekivalo bi se da u ovakvim okolnostima, upravo ta scena reaguje intenzivnijim javnim zagovaranjem i pritiscima u pravcu poboljšanja uslova u kojima radnice i radnici u kulturi danas deluju. Međutim, takvog snažnog ujedinjenijeg fronta još uvek nema, ali se njegovo formiranje nazire usled akumuliranog nezadovoljstva i potrebe za promenom, koja će zameniti stagnaciju. Značajnu ulogu u tim procesima ima i podrška šire javnosti, odnosno publike koja i na ovaj način, zauzimajući aktivniji stav, može biti saveznik za artikulaciju težnji savremene scene. Govoreći o problemima i izazovima s kojima se suočavamo u kontekstu nacionalnog, slične, skoro preslikane obrasce susrećemo i na lokalnom nivou, što potvrđuju primeri iz gradova koje je Karavan Sređivanje dvorišta posetio u proteklom periodu. Osećaj devastacije značaja kritičke kulture i savremenog stvaralaštva prisutan je kod većine sagovornika i sagovornica već na prvom javnom razgovoru u ovom ciklusu.

Božidar Katić: „Šabac je grad koji je bio, po mnogo čemu, vodeći, pa se tako može reći da ima i bogatiju kulturnu tradiciju od većine gradova u Srbiji. I danas, grad Šabac izdvaja čak sedam posto od ukupnog budžeta za kulturu. Ovde se vodila velika polemika oko toga. Inače, ovo je jedan od retkih gradova gde je opozicija na vlasti. Kažu da nije vreme za kulturu, a ono što smo mi pokušali da odgovorimo je to da, ukoliko ne radimo za kulturu, svi drugi segmenti života postaju uzaludni. Uzalud su sređeni trotoari i sve ostalo, ako nemamo svoj kulturni identitet. Verujem da su veze koje postoje između obrazovanja i kulture, između turizma i kulture manje-više svuda u svetu jako čvrste i nalaze se u istoj oblasti. Kod nas to nije tako. Kod nas postoji ta tradicija da je kultura nešto za šta se daje jedino ako se mora. I tako, ako se krene s pogrešne pozicije, ne postoji mogućnost da dođete do kvalitetnog rešenja. Ja verujem da smo u gradu ipak uspeli da napravimo neke pomake. Ove godine smo izdvojili 12 miliona za projekte u kulturi kroz javni konkurs. Lično sam mislio da to nije dovoljno, ali veliki deo sredstava odlazi uvek na plate zaposlenih u javnim ustanovama. Ono što je meni bilo čudno jeste to da mi ovde imamo jedan deo budžeta koji se odvaja referendumski, gde građani na različitim lokacijama u gradu glasaju i predlažu projekte za realizaciju. Za to imamo još deset miliona dinara. Tu skoro da nije bilo predloga vezanih za kulturu. Uglavnom su bili prepoznati komunalni problemi, koji čak nisu toliko strašni ovde.“

IMG_9256

U današnje vreme, pitanje balasta javnog sektora, ne samo u kulturi, postaje veoma relevantno. Posebno u oblasti kulture, ne postoji nikakva vrsta programske evaluacije: za javne ustanove, budžetska sredstva se izdvajaju prilično automatizovano i neselektivno, a saradnja s ustanovama uglavnom je svedena na ustupanje prostornih resursa za potrebe realizacije programa. Jedan od dobrih primera ove vrste razmene iskustava, resursa, znanja i veština nalazi se upravo u Šapcu. Simptomatično i za ostale slične prakse jeste to da su one uglavnom posledica dobre saradnje pojedinaca, međusobnog razumevanja i želje za povezivanjem.

Božidar Katić: „Rezultati se tu javno ili nikako mere, a ogroman novac odlazi na administraciju. Vi morate da dajete ogroman novac, a rezultat zavisi od dobre volje pojedinaca.“

DOBRE PRAKSE

„Mi [iz Kombinarta] imamo baš dobru saradnju sa Šabačkom bibliotekom. Imamo slobodan prostor tamo, ali ne samo to. Trudimo se da nam programi stvarno budu zajednički realizovani i osmišljeni. Ono što ovde nedostaje jeste strategija, posebno strategija koja podrazumeva zajedničko delovanje. U to bismo onda mogli da se uklopimo, tu saradnju osiguramo na neki način i planiramo za budućnost.“ (Milena Obradović)

Dragana Đurđević: „To s bibliotekom je saradnja na individualnom nivou. Oni jesu tradicionalna ustanova, ali su u jednom trenutku shvatili da im je ovakva vrsta saradnje potrebna zbog inovacije. Prepoznali su da povezivanje tradicionalnog i nečeg novog može biti interesantno, odnosno drugačije za okolinu u kojoj zajedno delujemo. Kasnije su ljudi, publika, prepoznali uspešnost ove saradnje, tako da su sada naši programi mnogo posećeniji.“

Milena Obradović: „Oni su otvoreni za nove ideje, to je najvažnije. Uz poštovanje tradicije, kreiramo nove programe.“

Ivan Glišić: „Nekada su institucije negovale pojedince i nezavisne umetnike. Bilo je nezamislivo da bez nas prođe Dan biblioteke, Dan muzeja, Dan pozorišta, Dan omladine… Danas su uglavnom zatvorene za nas starije, i za mlađe. Sve je zamrlo ‘75., u vreme Brozove bolesti, iz straha vlasti od slobodne misli. Ukinut je „Klub zavičajnih studenta’’, a vodili su ga Miomir Gruić Fleka, Bane Moskovljević i Đorđe Popović. Ukinuti su časopisi za mlade stvaraoce Korak, Plamen, Susreti, Kolokvijum… Ukinut je i „Zavičajni klub mladih stvaralaca“, bio sam predsednik,  i slikarsko-pesnička grupa „Boje i reči“, bio sam suosnivač. Vodio sam od 2001. do 2004. i Art Otpor Scenu, koji je bio dobar [Otpor] dok je bio u funkciji političara. Kasnije je i to ugašeno, s prestankom delovanja NO ‘Otpor’. Danas mladi retko posećuju javne ustanove kulture, ne prepoznaju se u njima. I to je sve pitanje nečije volje. Ako ne znaš da obavljaš posao za drugoga, i kako drugi želi, nisi podoban. Ukinuto je i „Udruženje književnika“. Ukinut i časopis  za književnost Ispod duge. Ja sam toliko toga uradio, a danas me niko ne zove sem Kombinarta. A sam, ne mogu da platim salu i sve troškove potrebne za događaj.“

IMG_9220

Iskustvo pokazuje da represivni kulturni modeli, često rezultiraju upravo razvojem nezavisne scene, osnažujući pojedince da u takvim uslovima stvaraju, kritikuju i angažuju se. Tako je bilo i u periodu s kraja šezdesetih godina dvadesetog veka kada se je za kratko vreme osnovan veliki novih inicijativa, pokreta i festivala. Demokratizacijom kulture značajno su uvećani njeni infrastrukturni kapaciteti, ali je sloboda izraza i dalje bila ideološki i partijski ograničena, što je i pored svih mera, čini se predstavljalo podsticaj za novo stvaralaštvo izvan zvaničnog diskursa. Ipak, čini se da iako danas živimo u vremenu pretpostavljene demokratičnosti, udaljenost javnih ustanova i samoorganizovanih kolektiva daleko je veća nego što je to bila gorepomenutih godina. Ipak, nije to jedini raskorak ukoliko govorimo o nezavisnoj sceni i povezivanju. Usled nedostatka resursa (vremena i ljudi) i same organizacije, grupe i pojedinci ne posvećuju dovoljno pažnje međusobnoj saradnji i razmeni.

Dragana Đurđević: „Imamo uglavnom komunikaciju s ljudima po potrebama projekta.“

PREĆUTNA PODELA

„Ovde je prećutno napravljena podela na oblasti kojima se bavimo. Mi se recimo baziramo na programima likovne umetnosti u javnom prostoru. Komunikacija s gradom ide uzlaznom putanjom. Obično dobijemo ono što tražimo, ali bilo bi dobro da imamo zajedničku strategiju u cilju realizacije zajedničkih programa.“ (Dragan Đurđević)

Milena Obradović: „Uvek smo otvoreni za nove članove. Ali ljudi odustaju, jer misle da je lakše sve ovo nego što zapravo  jeste.“

A o kome govorimo, kada govorimo o publici? Nastavlja se u Šapcu priča koja je započeta u septembru 2016. u beogradskom Magacinu. Da li je istina često pominjano to „da smo sami sebi publika” i da mladi danas nemaju interesovanja za programe iz kulture, ili da ipak kultura ne ume da govori njihovim jezikom. Pominjali smo prethodno publiku kao saveznika, ali saveznika bi trebalo na vreme pripremati i graditi, posebno ukoliko govorimo o mladima. Postavilo se pitanje na koji način organizacije nezavisne scene mogu to da učine? Gde je ulazak u škole? Evropske studije pokazuju da je u iščitivanju kulturnih sadržaja nastupila velika smena generacija, koju kako izgleda, nismo uspeli da savladamo. Za posledicu, danas imamo najmanji broj kulturnih programa za tinejdžere, u čijim očima zidovi institucija, pa i organizacija svakodnevno rastu, a želja da se one posete srazmerno tome je sve manja. Postavlja se tako pitanje da li je možda baš taj problem put zajedničkog delovanja različitih aktera, jer je na kraju krajeva interes zajednički.

Danijela Petrović: „Društveno je nekada bilo vrlo poželjno da ste informisani, da znate koja su kulturna dešavanja oko vas. Umetnost je bila važna, bilo da je upražnjavate ili stvarate. Danas to nije slučaj. Umetnošću se bave čudaci. Prenošenje znanja i saznanja o tome šta je lepo se usađuje i uči. A ja ne mogu nikoga da prisiljavam. Deca veruju da sve pokriva interes. Oni idu sa mnom u biblioteku ili muzej, samo zato jer će dobiti neke beneficije. Shvatila sam da je to jedini način motivacije. U pozorište ih ne vodim jer im tamo naplaćuju kartu. Iako postoje programi, mlade publike nema. Biblioteka je primer za to. Iako organizuju veliki broj programa, posećuju ih uglavnom penzioneri. Decu moramo primerom naučiti. Umetnost jeste individualni čin i jeste elitistička. Ali morate biti edukovani da biste neke stvari razumeli.“

Dragan Đurđević: „Svako dete ima određenu pažnju koju bi trebalo preusmeriti. Moj lični primer su bili stripovi. Naučio sam da čitam jer sam želeo da razumem stripove. To je komplikovano pitanje. Mediji su previše jaki, a nude mnogo gluposti. Zato su važne stvari koje komuniciraju u javnim prostorima, koje mogu da budu na mestima gde se ti mladi ljudi kreću. Oni će barem to videti, kad već ne ulaze u zgradu.“

Đorđe Damjanović: „Danas je sve već viđeno na internetu. Ja nemam mehanizam da odatle skrenem pažnju.“

Ivan Glišić: „Dok sam uređivao školske časopise Sele i Braća Srnić, potom i list Drugar, za školarce Podrinsko-kolubarskog regiona, tražio sam da isključivo mladi pišu. Prosvetni radnici su se jako ljutili zbog toga, ali sam ja insistirao i imao sam podršku prosvetnih savetnika. Nažalost, vremenom su ugašeni; prosvetni radnici nisu hteli da vrše distribuciju po školama, kupovali su listove za mlade iz drugih republika jer su dobijali procenat od prodaje.“

Kao što vidimo, mehanizmi aktivnog uključivanja postojali su i mnogo pre nego što je publika „viđena“ za to. Za uspeh u ovom slučaju ne postoji jasan recept, ali se određeni modeli i prakse ipak mogu primenjivati. Jedan od primera programa koji bi publiku učinio i kreatorom programa je projekat TAKE OVER Kolarac realizovan u protekle dve godine u Beogradu. Uprkos mnogobrojnim preprekama, programi ipak ne mogu bez svoje publike.

Božidar Katić: „Mi smo predstavnici udruženja „Cerski marš” i nama se dogodila situacija da su pre nekoliko godina svi mediji odjednom bili zatvoreni za nas. Onda smo prešli na društvene mreže i danas samo tako komuniciramo. Dok smo se držali konvencionalnih medija, imali smo oko 500 učesnika marša; onog trenutka kada smo krenuli da se oglašavamo preko društvenih mreža, broj učesnika porastao je na 1000, a prošle godine ih je bilo oko 1,500. Imamo tu glavnu aktivnost na koju uvek dođe najviše učesnika, a pored toga mi koristimo priliku da ih okupimo i na književnim večerima i na drugim programima koji su više umetnički, ali su vezani za našu temu. Takođe, svake godine promovišemo neku temu ili ličnost, s kojom upoznamo učesnike.“

Dragan Đurđević: „Mi smo napravili tu uličnu galeriju. Išli smo i na gostovanja u druge prostore i druga mesta. Sarađivali s drugim otvorenim galerijama u celom regionu. Na taj način se razvijamo i trudimo se da naši programi dolaze do različitih grupa ljudi. Nama su stvari koje se dešavaju u drugim gradovima inspiracija. Imamo saradnju s različitim grupama. Ali ipak smatram da bi postojeće modele trebalo implementirati u skladu s lokalnim potrebama i mogućnostima.“

IMG_9107

Šta bi mogla biti potencijalna rešenja?

Srđan Mitrašinović: „Ove godine na sajmu turizma, mi smo udarnog dana izašli s predstavljanjem ustanova kulture iz našeg grada. Odlučili smo se da napravimo tu vrstu zaokreta, kako bismo i njih prodrmali.”

PROBLEM

„Posebna vrsta problematike je razjedinjenost scene. Svako deluje u svom malom zatvorenom krugu; potrebno je daleko više saradnje.“ (Srđan Mitrašinović)

Irena Ristić: „U tome bi mogao da pomogne zajednički prostor. Možda bi tako nešto moglo da objedini više organizacija, recimo kada bi zajedno radile u jednom multifunkcionalnom, višenamenskom, zajedničkom prostoru za izraz, intervenciju, verifikaciju, delovanje i razvoj praksi. U Beogradu, mi imamo slučaj borbe za Magacin – jedini autonomni kulturni centar koji pokušava da se razvija na bazi samoupravljanja, otvorenog kalendara, mreže koja intenzivno sarađuje uz sve svoje probleme. Može li se naći takav prostor ovde? Možda neki prostor kao što je Dom JNA?“.

Ivan Glišić: „Prostor bi mogao biti rešenje. Recimo, zgrada Starog mlina, kod železničke stanice. Vodili smo akciju da je preuzme grupa Kolektiv, ali to je zamrlo. A kada govorimo o domu JNA, potrebno je mnogo ulaganja u infrastrukturu koja je potpuno uništena. Kad je Grad kupio zgradu, trebalo je odmah da se ustupi mladima, recimo Domu omladine, sadašnjem Kulturnom centru, jer ima veliku salu, i mnogo prostorija pogodnih za rad. Krajem šezdesetih i do sredine sedamdesetih, svakog četvrtka smo organizovali susret mladih šabačkih stvaralaca i  vojnika.“

A koje su to i dalje nepremostive prepreke?

Božidar Katić: „Grad je kupio zgradu od Vojske. Nije održavana, na kraju je uništena i zaključana. Postoje problemi i sa ozakonjenjem određenih delova, a sada je objekat u procesu zaštite. Mnogo administrativnih prepreka postoji i ja se nadam da će to biti rešeno i da će projekat moći da se dobije zbog ozakonjenja i zaštite, što će kasnije odrediti i njegovu svrhu. “

RESURSI

„Stanje u ustanovama kulture je zabrinjavajuće. S jedne strane se bune jer im NVO uzima sredstava, a pri tom ništa ne rade. Sve su partijski raspoređene i određene u odnosu na stranku iz koje uprava dolazi. Nedostatak resursa je takođe jedan od razloga nepostojanja saradnje, a i što se resursi posmatraju isključivo na nivou materijalnih sredstava.“ (Božidar Katić)

Do poslednjeg trenutka ni jednom pomenut, kao zatvarajuća tema nametnulo se pitanje Šabačkog letnjeg festivala (ŠLF) koji je godinama nudio besplatne programe za sve posetioce, da bi ga od 2016. preuzela velika muzička korporacija MTV, što značajno menja odnos lokalne scene prema ovom događaju. Na jednoj strani su zagovornici teze da bi zabavu trebalo iskoristiti za privlačenje publike, a tome afilirati prateće programe iz kulture koji bi time našli put do novih korisnika. Ipak, glasni su i oni koji tvrde da je takva politika Grada koja ide u pravcu brendiranja lokalne sredine zabavnim manifestacijama potpuno pogrešna. Činjenice govore u prilog tome da je upravo ŠLF prošle godine (2016) kada je uvedena i prodaja karata, a kampanja bila daleko agresivnija, bio posećeniji nego u svojim prethodnim izdanjima uprkos tome što je kvalitet programa, kao i njegova koncepcija, u potpunosti zadržana.

IMG_9740

Pitanje takozvane „festivalizacije” kulture, pa i čitavih gradova jedno je od osnovnih s kojima se suočavaju, kako lokalna, tako  i nacionlna kulturna politika. Analiza rezultata konkursa za savremeno stvaralaštvo Ministarstva kulture i informisanja iz 2016. godine[4] pokazuje da su izdvojena sredstva dakako najveća baš za produkcije različitih tipova festivala gde su u istom košu privatne inicijative, komercijalni festivali, kao i neprofitne manifestacije ovog tipa daleko manjeg obima. Imajući u vidu da i sam grad Šabac značajna sredstva izdvaja za Šabački letnji festival osvrćemo se na dilemu – da li kulturna politika podstiče razvoj potrošnje ili produkciju. U sistemima gde je kultura nakon turbulentnog tranzicionog perioda naglo istisnuta na nedovoljno razvijeno tržište, osuđena je na ad hoc ulaganja i nespretne pokušaje povezivanja s privatnim sektorom. Ovakva vrsta saradnje različitih sektora nije za osudu, štaviše, ali se u našem slučaju ne stiče utisak ujednačenog i jedinstvenog modela odnosa države prema festivalima. Težnja ka nekakvoj vrsti kategorizacije i dugoročnih odluka koje će biti u skladu s  jedinstvenom kulturnom politikom kao da ne postoje. Pod pritiskom neoliberalne okupacije, mišljenjem da prepoznatljivim brendingom postižemo uspeh u pogledu pre svega razvoja publike, svaki kulturni model završava prebrojavanjem prodatih karata, s mogućnošću da se pored main stage-a  provuče još po neki program koji jedna sredina ima da ponudi kao reprezenta savremenog umetničkog stvaralaštva. Pitanje je onda da li grad zaista nešto dobija od takve vrste samopromocije ili postaje stanica za skupo plaćene izvođače?

Imajući to u vidu, kao i sve prethodno rečeno, postavlja se pitanje – da li je onda moguće povratiti snagu istrošenim institucijama i da li je strateško partnerstvo s ustanovama kulture deplasirano u odnosu na moć korporativnog ustrojstva? Ovo ujedno otvara i polje razmišljanja o pronalaženju načina povezivanja sva tri sektora u obliku gde je neophodno da svaki od aktera unosi resurse koji bi podjednako doprinosili finalnom rezultatu te saradnje. Odmeravanje snaga u kontekstu takvog predloga i dalje je, ipak, čini se „na dugom štapu”. Da bismo zauzeli ravnopravnu poziciju pregovarača neophodno je za početak prepoznati zajedničke ciljeve, pa i interese, što bi vodilo ka formiranju ujedinjenog tela za dugoročnije promatranje mogućeg delovanja. Dobar model koji može biti uzor za pokretanje slične platforme je inicijativa Kulturnjaci 2016 iz susedne Hrvatske čiji cilj govori u prilog i našim zaključcima, a to je da okolnosti ne pružaju više prostora partikularnim interesima, već da je aktuelna borba zajedničko pitanje struke, bilo da ona svoju manifestaciju ima u muzejskoj postavci ili uličnoj izložbi.

[1]Sređivanje dvorišta prvi put izvan Beograda održano je u Smederevu, u oktobru 2016. godine tokom godišnje Skupštine Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije, ali je Šabac prvi grad u kojem je održan plenum u javnom prostoru gradskog trga.

[2] Ulična galerija je otvoreni prostor nastao u Beogradu 2012. godine u prostoru pasaža (danas Čavketov pasaž) pored Bezistana. Izlozi za plakate ruiniranog bioskopa „Kozara“ pretvoreni su u prostor za izlaganje radova savremene umetničke scene umetnika iz celog sveta.

[3] Član 73, Drugi subjekti u kulturi, Zakon o kulturi

[4] Stefanović, M. (2017). Festivali i kulturna politika: između države blagostanja i neoliberalizma. Zbornik Fakulteta dramskih umetnosti, 30.

Napomene

  • Autorski osvrt Virdžinije Đeković objavljen je u tematskom zborniku:  Ristić, I. (Ured.) Sređivanje dvorišta.Dijalozi o kulturi. Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije: Beograd, 2017.
  • Snimak dijaloga u Šapcu možete čuti ovde.
  • Snimak dijaloga u Valjevu možete čuti ovde.

Advertisements