#12-13

IMG_4757

KARAVAN SREĐIVANJE DVORIŠTA

Druga tura

Zajednički problemi i uslovi održivosti
6. maj 2017. Gradski trg, Užice

Uslovi promene. Od kulture participacije do participacije u kulturi
7. maj 2017. GASI/Forca, Požega

Fotografije: Ivan Zupanc (Umetnobil)

IMG_4812

USLOVI PROMENA
Od kulture participacije do participacije u kulturi

7. maj 2017.
GASI/Forca, Požega

Moderatorka i autorka teksta: Slađana Petrović Varagić

Činilo se da se „požeško dvorište“ ne da srediti. Ništa tom sređivanju nije išlo na ruku, a ponajmanje vreme. Neko bi mogao reći da je zbog ovog „sređivanja“ čak neko „sredio“ da krajem aprila Požega i Užice osvanu pod snegom. Pa ti ‘ajd sređuj dvorište po snegu i niskim temperaturama. Čak ni Umetnobil angažovan za ovaj karavan, nije prilagođen vožnji u tako ekstremnim uslovima, pa je postojala opasnost da se glavni „sređivači i sređivačice dvorišta“, usput od Beograda do Užica i Požege, smrznu i da se Umetnobil zaledi.  Takođe, sedeti po snegu i mrazu na trgovima i razgovarati o problemima u kulturi, bilo je nezamislivo. Setimo se mi, radnici u kulturi, koliko je problematično animirati publiku, pa čak i kad se kaže onim žargonom zlatiborskog kraja da je „muzika obezbeđena, sala zagrejana!“[1] desi se da i tada u tu „zagrejanu salu“ retko ko dođe, a kako bi onda iko došao na tribinu o kulturi, napolju po snegu. Složili smo se da to nije moguće. Otkazali smo prvi zakazan termin, tačnije pomerili smo termin Karavana Sređivanja dvorišta za početak maja 2017. godine (Užice 6. maja, a Požega 7. maja). Usprotivih se ponuđenim datumima zbog slave Svetog Đorđa, verujući da će to biti prepreka mnogoljudnom okupljanju i učešću u „sređivanju“, ali nađosmo dovoljno razloga da to ipak bude u Požegi 7. maja, dakle na „drugi Đurđevdan“ u podne, na malom platou ispred Narodne blioteke Požega. Bila je želja kolega iz Beograda, kao i nas lokalaca da Karavan Sređivanje dvorišta ugostimo na širokom požeškom trgu, ali kako propisi ne dozvoljavaju kretanje motornih vozila, kao što je naš Umetnobil, preko trga, u toj nameri smo odustali. Teško pronađena alternativa bio je upravo taj mali plato ispred zgrade požeške biblioteke, iako je postojala bojazan da nam tu površinu zauzmu vlasnici automobila iz okolnih zgrada u nedostatku adekvatnijeg parkinga. U traženju ove alternativne lokacije, otkrili smo važnu činjenicu – da Požega ima jedan park i to onaj iza Doma zdravlja koga nažalost prati neki loš glas i koji je uglavnom pust. Takođe, otkrili smo da drugih manjih trgova ili prostora za okupljanje osim glavnog Gradskog trga nema. Tako je Karavan Sređivanje dvorišta pomogao osvešćivanju jednog prilično velikog problema, a to je nedostatak javnih prostora za okupljanje građana (parkova, manjih trgova, šetališta, zabavnih parkova za decu i sl.). Tako da, ako želite da organizujete neki događaj u javnom prostoru u Požegi, a da ne zalazite u školska dvorišta, na školske sportske terene, u dvorišta vrtića, ili baštu Kluba mladih, ili na Gradski trg, mogućnosti su izuzetno sužene.

A zašto je baš važan „javni prostor“?

Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije krenula je u Karavan Sređivanje dvorišta s namerom da u gradovima Zapadne Srbije, u kojima deluju organizacije i kolektivi nezavisne scene, otvara nove teme i započinje razgovore o pitanjima koja su važna za zajedničko delovanje. Umetnobilom se dolazi na trgove Valjeva, Šapca, Užica i Požege, gde se sa lokalnim partnerskim organizacijama i ostalim sagovornicima, razgovara o mogućnostima razvoja lokalne scene, o tekućem stanju i problemima u kulturi u lokalnim sredinama, a posebno o participaciji građana u kulturnom životu zajednice. I sama odluka autorke projekta da se krene van granica Beograda gde se već duži period organizuju dijalozi Sređivanja dvorišta na različite teme, bila je upravo ići u karavan sa Umetnobilom na trgove, proizvesti neku vrstu omanje „cirkuske atrakcije” i na taj način zaintersovati širu javnost, pa i onu standardnu (ne)publiku, da se pridruži karavanu u opuštenoj atmosferi kao „na klupici u parku“ i kaže ponešto o svojim potrebama u kulturi. I zato je bitan javni prostor, da tu može da dođe svako, da mi kulturni radnici, producenti i umetnici izađemo iz naših začaurenih prostora u koje smo ponekad previše zatvoreni, gubeći kontakt za širom javnošću.

Međutim, vreme se ponovo okrenulo protiv nas. Prognoza za 7. maj 2017. godine za Požegu, izgledala je ovako: „Pljuskovi i oluje sa grmljavinom, 12° maksimalna temperatura, Padavine 70%”

 I veče pred dolazak Karavana, zavirismo u „komšijsko dvorište“. Gledali smo fotografije na FB i videsmo da se Užičanima posrećilo – sedeli su na užičkom Trgu partizana i pričali. Videli smo na suncem-okupanom trgu Umetnobil, a oko njega okupljene kulturne i prosvetne radnike, umetnike, novinare; bilo je nepoznatih i slučajnih prolaznika, a videsmo i neku decu i kučiće. Beše to vesela i prava karavanska atmosfera. Nadali smo se, osvanuće i nama sutradan sunčan dan, pa nije prvi put da se vremenske prognoze pogrešno saopšte. Međutim, ništa od toga. Oblačno, kišno i hladno vreme odvede nas u naš aternativni prostor – GASI (Građanska alijansa za socijalnu inkluziju) gde se nalaze i prostorije Force. Mi kao organizatori tj. lokalne partnerske organizacije, NFC Filmart i Forca, toga jutra obevestismo goste iz Karavana Sređivanje dvorišta, potencijalne učesnike tribine i širu javnost, o ovoj promeni.

Oko podne u nedelju, 7. maja, započesmo nas dvadesetak da „sređujemo požeško dvorište“. Pošli smo od pitanja: Koliko građani Požege učestvuju u kulturnom životu zajednice? Ima li na kulturnoj sceni mesta za njihove potrebe i prohteve? U ustanovama kulture ili van njih? Kako misle da kulturna scena u gradu treba da izgleda? Šta im nedostaje? Šta bi promenili? Kako?

Važilo je staro pravilo: Pitanja mogu postaviti svi, a odgovore tražimo skupa. Odgovore su tražili: Nadežda Kandić (građanka, publika), Ilija Kandić (građanin, pratilac supruge), Dejan Petrović (reditelj, NFC Filmart), Marina Petrović (profesorka srpskog jezika i kniževnosti), Petar Matović (pesnik i profesor srpskog jezika i kniževnosti), Ivan Zupanc (saradnik na projektu, vizuelni umetnik), Uroš Todorović (student Učiteljskog fakulteta), Jovana Avramović (studentkinja FDU), Vladan Matić (publika), Vladimir Radojičić (Trag fondacija), Sanja Varagić (građanka, publika), Vera Slavković (građanka, pratilac ćerke), Ivanka Pavlović (kulturna radnica, Narodna biblioteka Arilje), Milica Slavković (radnica u Narodnoj biblioteci Arilje), Olja Nikolić Kia (ArteQ), Goran Đukić (Forca), Miroslav Tamburić (Forca), Irena Ristić (Hop.La!), Virdžinija Đeković (Tačka komunikacije) i moja malenkost – Slađana Petrović Varagić (kulturna radnica, angažovana u javnom i u nezavisnom sektoru). Bili su tu prisutni predstavnici medija – Predrag Stojković (RTS, Beograd), Milunka Nikolić (Portal Pasaž, Užice) i Rajko Novaković (TV Požega).

Još na samom početku razgovora, jasno se videlo da se kod nas na lokalnom nivou, u percepciji  šire javnosti, ne pravi sasvim jasna podela na javni i nezavisni sektor. To onim prisutnim predstavnicima građana i šire publike nije ni bitno. Oni su okrenuti pitanjima kao što su: brojnost i sadržaj kulturnih programa, razgovaraju o posećenosti, o publici, o apatiji mladih, o nezainteresovanosti prosvetnih radnika da kod mladih odneguju kulturne navike, o odgovornosti celokupnog obrazovnog sistema, dok ih odnos između javnog i nezavisnog sektora u suštini ne interesuje. Na samom početku mi se učinilo da će, ako započnemo razgovor u tom pravcu, veliki broj njih ostati nezainteresovan da u njemu učestvuje. Zato smo krenuli sa „opštim mestima“, sa davanjem mišljenja o trenutnom stanju u kulturi u našem gradu.

Takvo usmerenje razgovora, učesnicima je dalo mogućnost da iznesu svoje opšte stavove. I oni su uglavnom bivali negativni. O stanju u kulturi u lokalnom okviru, o institucijama, o tretmanu koji imaju umetnici i stvaraoci, o poštovanju zakona govorio je pesnik Petar Matović:  

„Lično sam jako nezadvoljan kako funkcionišu institucije kod nas. Ako pogledate da u Požegi zaista postoji neki broj književnika koji deluju šire od samog grada, koji su jako priznati u samoj Srbiji, imate i likovnjake i ljude koji su iz neke treće sfere umetnosti, oni zaista nigde nisu uključeni. Ako pogledate Upravne odbore, ne postoji niko ko se bavi umetnošću, a da je uključen oko toga. Nije to ne znam koliko velika mudrost uključiti nekog, naročito kada je u pitanju kultura, jer kultura je nešto što ne donosi političke poene kada su lokalni izbori, budimo realni. S druge strane, nekako mi se čini da je kultura, a da se to vezuje za sve lokalne zajednice u Srbiji, osnovno mesto gde ćete da uključite neke svoje članove, ljude kojima ste nešto obećali jer treba nešto da se završi i onda lepo izbrišete, kao gumicom, ljude koji se zaista bave tim stvarima.

Imate Zakon o kulturi koji decidno govori da bi u Upravnim odborima trebalo da sede ljudi koji se bave kulturom. Toga nema, ali nemate nikakve konsekvence koje će lokalna zajednica da istrpi ako se to prekrši. Prekršite Zakon i nema veze! Bilo bi dobro da postoji svest, gore negde, da se to izmeni. Zašto smo mi došli u tu poziciju? Ako imate situaciju da su polovinom 19. veka ljudi po selima ulagali u razvoj lokalnih čitaonica, a sada imate lokalne privrednike koji govore „Zbog čega bi biblioteka trebalo da radi u dve smene?“ i „Čemu čitaonice?“, onda se zaista pitate kako smo mi uspeli da dođemo do tih regresija “.

IMG_5032

Kao moderatorka, na trenutak sam pokušala ne da „odbranim“ javni sektor, jer je to nemoguće, nego da iz svog dugogodišnjeg iskustva i saradnje sa brojnim ustanovama i pojedincima iz javnog sektora, dam mogući uvid u uzroke stanja koje imamo danas. Iznela sam svoje mišljenje o odgovornosti predstavnika vlasti na svim nivoima (čitaj: predstavnika političkih stranaka) o kreiranju loše slike o javnom sektoru i to ne samo u sektoru kulture, već i u drugim oblastima – obrazovanju, nauci, zdravstvu, socijalnoj zaštiti i slično. Postoji takav odijum prema javnom sektoru koji se seje kroz medije, a upravo potiče od donosilaca odluka. I u društvu se kreira negativna klima, koja nažalost dovede do toga da pacijent u zdravstvenoj ustanovi fizički napadne ili čak usmrti medicinskog radnika, jer u njemu percipira „krivca“ za celokupni problem sistema koji ne funkcioniše. A krivac je upravo država, tj. sami donosioci odluka i vrh vlasti, koja nesređivanjem sistema javnog sektora demonstrira svoju nesposobnost, ali i nedostatak „političke volje“ da se sa tim uhvati u koštac. Ne zna se tačan broj zaposlenih, ne zna se tačan iznos njihovih zarada, ne poštuju se zakoni, sistematizacije radnih mesta i slično. Kome takva haotična situacija zapravo odgovara? Upravo toj „partokratskoj državi“ koja je iznikla iz takvog haosa i na njemu se neprestano održava. Pokušala sam, možda ne dovoljno jasno, da na takve procese ukažem, ali i da napomenem da u javnom sektoru u svakoj oblasti, pa i u kulturi, postoje neki profesionalci, neki stručni, vredni i pošteni ljudi koji svoj posao obavljaju najbolje što mogu, samo se oni nažalost sklanjaju u stranu. I još sam pokušala da ubedim sagovornike da možda sistem i nije toliko truo, koliko ga političari predstavljaju da jeste. I da verujem da postoji način da se on brže povrati u stanje ispravnosti, podržan od nezavisnog sektora i stručnog kadra.

Na istom tragu rešenja problema u javnom sektoru u kulturi je, čini se, bila i koleginica Virdžinija Đeković iz beogradske Tačke komunikacije, koja je kazala:

„Čini mi se da smo se mnogo udaljili od same države, odnosno javnog sektora, na taj način da uopšte ne osećamo da je to zajedničko dobro i da je to deo našeg vlasništva, nego je, čini mi se, toliki stepen okupacije zajedničkih dobara, da uopšte ne želimo da spram njih na bilo koji način sarađujemo. To je poslednja instanca; dakle, mi smo odustali od toga, prepuštamo im i povlačimo se… Žalosno je da smo došli do toga da se potpuno odvajamo od javne sfere. Jedan od zaključaka je da je definitivno neophodna razmena resursa, kapaciteta, znanja i mogućnosti za formiranje šireg fronta, da li u okviru nacionalne asocijacije kao što je Nezavisna kulturna scena Srbije, ili u okviru manjih entiteta na lokalu koje bi udružile te snage i opet išle na zajednički rad, zajedno sa ustanovama uz pojedinačne primere saradnika koji mogu u takvim stvarima da učestvuju.“

IMG_5038

Ipak, bilo je i drugačijih mišljenja, koja su možda nekome zazvučala prilično surovo, ali upravo zbog toga je ovakav tip tribina odličan. Daje se mogućnost da se na stvari pogleda iz različitih uglova, da se pruže različita rešenja. Miroslav Tamburić iz Force je potpuno sigurno, na osnovu ličnog iskustva dugogodišnjeg rada u nezavisnom sektoru, tvrdio da promene u sektoru u kulturi ne mogu biti ostvarene bez političkog angažmana:

„Posmatram širi kontekst. Ono što mislim da je praktično nerešiv problem i ni jedan projekat, ni jedna inicijativa, bilo da se radi o najjačoj organizaciji i najjačoj mreži u Srbiji, ne može promeniti jednu situaciju, a to je promena pristupa kulturi. Promeni delovanja u kulturi može se, nažalost, pristupati isključivo kroz politiku. Šta to znači? Mislim da su ljudi koji su u kulturi sebi dali malo više na značaju […] Kada govorim o javnom sektoru, mislim da je tu situacija jako loša zato što mi kao organizacija već dvadeset godina pokušavamo da radimo sa javnim sektorom razne stvari, pokušavam da nađem još bar dva primera. Ovaj prostor u kome sedimo[3] je nešto što smo mi uradili i nešto što ostaje za sva vremena, to je jedan retko dobar primer na nivou Srbije. Međutim, u poslednjih dvadeset godina, dvadeset različitih inicijativa koje su dolazile od strane nezavisnog sektora ne samo iz oblasti kulture udarale su u zid javnog sektora u opštini Požega. I ovo je, nažalost, jedan izolovan primer, zašto? Zato što javni sektor jeste, nažalost, takav kakvim ga vidi većina građana. I to je nešto u šta sam ja duboko ubeđen, jer to je rezultat mog rada i prakse i svega onoga što smo radili svih ovih godina.”

NEMA DRUGOG

„Svaki put pred lokalne izbore, svestan sam ovoga o čemu sad pričam i svestan sam da ne postoji niko na svetu ko će promeniti svest političara tako da kažu : ‘E, od danas će kultura biti drugačije tretirana’. Ne, neće! Zauvek! Dakle, zauvek! Te promene su nemoguće, i na lokalnom nivou, sve dok mi kulturu posmatramo izolovano od kompletnog društvenog konteksta, dok čekamo da neko drugi nešto promeni. Dakle, ako hoćemo da se menja situacija, ako hoćemo da budžet za kulturu Opštine Požega bude veći, jedini način da se to menja je da se umešamo i na taj način (kroz politiku, prim.aut.). Znam i to da nekima ne pada na pamet da se bave politikom. Žao mi je! Onda ćemo da sedimo zauvek ovako i da čekamo.” (Miroslav Tamburić)

I od tog trenutka se priča se proširila; postavilo se pitanje – da li mi živimo u iluziji da su javne politike odvojene od kulturne politike. Pomenuta je, upravo tog vikenda aktuelna, skandalozna peticija grupe crkvenih predstavnika, pa čak i nekih akademika za preispitivanje utemeljenosti Darvinove teorije evolucije, kao primer nečega na šta je naučna stručna javnost trebalo glasnije i utemeljenije da reaguje. Onda je govorila Irena Ristić, autorka Sređivanja dvorišta:

„Ja mislim da je to dobar primer kako je uopšte omogućeno da se tako nešto desi u društvu, sada kada je predsednik Odbora za obrazovanje već rekao da je to relevantan predlog o kome će se ozbiljno razmatrati. Problem je što smo već dopustili da predsednik Odbora za obrazovanje ne bude predstavnik sekularne države, i kada smo već dopustili imenovanje takvog predsednika Odbora, napravili smo osnovu za ovu peticiju protiv Darvinove teorije. Čini mi se da nezavisni umetnici ili kulturni delatnici prosto kaskaju na sličan način. Kada se kucne na vrata kulture, zapravo je već sedam instanci izgubljeno pre toga. Ideja da možemo da se bavimo samo kulturnom politikom naprosto je jedna divna iluzija. Kada odlučiš da se baviš samo kulturnom politikom, ti ćeš u međuvremenu izgubiti EPS, i sve druge javne ustanove i onda će neko doći na vrata najmanje poželjnih javnih ustanova u kulturi, pošto tamo već ima najmanje para, ali kad-tad dođu i na ta vrata. Tako konformizam nezavisnih kulturnih delatnika koji smatraju da je ispod časti baviti se bilo čime drugim osim kulturnom politikom, na neki način omogućava kulturni genocid.“

IMG_5016

Nastavio se razgovor o tome da se mora sagledavati šira slika, da se mora graditi širi front javnog i nezavisnog sektora u kulturi, i nauke i obrazovanja, da bi se stanje popravljalo, da bi se izašlo iz stanja „uzurpacije“ i da bi se urušene institucije revitalizovale. Ponovo sam iznela svoju teoriju „hroničnog diskontinuiteta“ od koga pati celokupan institucionalni sistem u Srbiji.  Goran Đukić iz Force govorio je baš o nepostojanju institucionalnog, i koliko se sve svelo na personalno, a što uvek zavisi od nečije „političke volje“:

„Ono što je problem ovde kod nas u Požegi, a i u Srbiji, generalno, jeste što se to institucionalno svelo na nivo personalnog. Mi nemamo institucije kulture, i ne samo kulture. Većina institucija u našoj državi ne radi kao institucija. Institucija je sistem koji je ustanovljen tako da funkcioniše, razvija se i ostvaruje svoje ciljeve i misiju bez obzira na ljude koji ga čine. Ti ljudi dolaze, prolaze i ostavljaju nešto kreativno, daju svoj doprinos, dolaze neki drugi, ali taj proces se odvija u kontinuitetu. To je institucija. Ako ste vi pravno lice registrovano da se bavi kulturom, i dobijate pare iz budžeta, niste institucija, vi ste javno preduzeće. Da biste postali institucija, treba da funkcionišete na način kao što sam već rekao. Zbog toga u zakonu između ostalog stoji, kao što je Petar već rekao, da u Upravnim odborima treba da budu ljudi iz kulture, i (treba da bude jasno) kako se menjaju ti ljudi. Ljudi iz kulture (treba) da se bave kulturom, da kreiraju neke pravce delovanja, i tada će se javiti kontinuitet, a ne diskontinuitet. Nama se sve svelo na personalno: u zavisnosti od toga ko vam se zalomi negde, tako vam je. Da sam u pravu govori činjenica da u Srbiji imamo iste političke, ekonomske i društvene okolnosti, ali različite primere saradnje nezavisne scene i institucija, a od čega to zavisi?  (Zavisi) ko je na čelu te institucije, i on će za dve godine da ode, doći će neko drugi pa ćemo mi reći Šabac sad ne valja, nego valja Palanka, jer se njima zalomilo u Palanci da im je došao neko ko je super. Pa će se i to promeniti i sve tako, kao lutrija.“

Verujem da smo došavši do određene tačke u razgovoru, kada smo ponovo osvestili koliko je situacija u sektoru kulture ozbiljno loša, okrenuli razgovor u pravcu „širenja fronta“ i pridobijanja saveznika za onu borbu koja nam tek predstoji. Tako se ušlo u teme otvaranja prema široj javnosti, prema publici, u razgovore o razvoju publike i modelima koji mogu biti produktivni, ali i kontraproduktivni. Takođe, valorizacija i davanje zvaničnog priznanja umetnicima i kulturnim delatnicima je u jednom trenutku nametnuta kao tema, a na taj način se govorilo i o lokalnim sredinama koje nisu u stanju da percipiraju i prepoznaju svoje resurse i da ih iskoriste i valorizuju na pravi način, a naročito u odnosu prema mladima kojima treba omogućiti veću participativnost.

IMG_5014

Petar Matović je, kao profesor književnosti u požeškoj gimnaziji, govorio o svom iskustvu:

„Mi sada u gimnaziji radimo jednu knjižicu pod nazivom Festivali poezije gimnazije Sveti Sava. Tako se zove naša škola. Iz prostog razloga što smo u poslednje dve godine imali šest do sedam učenika koji su osvojili neka od najznačajnijih priznanja na nivou svog uzrasta u Srbiji. Između ostalog, pre nekoliko godina dok sam bio u Tehničkoj školi, pobednik na Limskim večerima poezije bila je Dunja Janković iz Lučana. Pravili smo ovde promociju knjige i ja sam lično otišao u Lučane, a i u Guču, pošto je tamo sedište biblioteke i u tom kulturnom centru, ne znam tačno kako se zove (tada je bio direktor Adam Tadić), obavestio ljude šta znače te Limske večeri poezije za srednjoškolce, napomenuo da bi bilo lepo da se organizuje promocija. Mislite li da su organizovali promociju? Nisu! Pa nisu to gradovi gde postoji ne znam koliko ljudi koji se bave književnim stvaralaštvom. Iako je neko iz tih krajeva, on je napravio možda svoje prve iskorake van svojih sredina, a sada imate situaciju da neko pravi iskorak u svojoj sredini. Naša učenica Radmila Petrović je iz Arilja. Da li ste vi kao biblioteka njoj pravili promociju do sada? (odgovor: Nismo) […] Nekako mi se čini da su mali gradovi osuđeni na to da budu migratorne tačke. Školujemo ljude koji će većinom da odu iz zemlje. Koliko se zaista ljudi vrati ovde? Iz recimo filmske radionice koju Dejan (Petrović) vodi, koliko njih je otišlo na fakultet koji se bavi filmom, a koliko njih će se vratiti?“

Lokalni resursi kao što je pesnička mlada scena proizašla iz pedagoškog rada Petra Matovića i grupa mladih filmadžija koji su se edukovali u Nezavisnom filmskom centru Filmart i volontirali tokom kampa „Interakcija“, a danas su studenti filmskih akademija, nisu prepoznati na pravi način u lokalnoj zajednici. Nema neke vrste  institucionalnog  inkubatora u lokalnoj sredini koja bi te mlade ljude „pogurala“, koja bi im otvorila neka vrata; oni su prepušteni sami sebi. Poredili smo i to kako su uspesi mladih sportista u lokalnoj sredini mnogo više zvanično priznati, prezentovani i označeni kao prihvaćeni i važni, kao i mesto sporta u budžetu, u odnosu na mesto kulture. Pričali smo o apatiji mladih i nezainteresovanosti većeg broja mladih da se na neki način ugleda na te pozitivne primere, na pojedince koji su mladi kreativni stvaraoci.

I opet smo došli do zaključaka da se sve to ne dešava slučajno. Kako kaze Irena Ristić:

„Problem je šireg opsega i odnosi se na valorizaciju. Utisak je da se to dešava stihijski, ali to nije tako. Kultura je sistemski mariginalizovana, posebno savremena umetnost koja problematizuje ono što nam se dešava, i kao takva je subverzivna. […]  Nisam sasvim sigurna da mladi pate od opšte apatije i da ne mogu da se investiraju ni u šta. Kada postoje određene i vrlo konkretne inicijative, idealizam počne da džiklja na sve strane, jer je to prirodna potreba u nekom razvojnom periodu, prirodno je  da se vežete za stvari u koje verujete, ali izgleda da im je, na neki način teško da sada pronađu stvari u koje je moguće poverovati. Možda zbog toga što i mi sumnjamo u domašaje u različitim sferama, te ne možemo pružiti osnovu za valorizaciju.“

Problematizovali smo koncepte razvoja publike i participativnost u kulturi. Pitali smo se gde je problem, u edukaciji, u davanju primera mladima. Prisećali smo se tuđih modela. Dejan Petrović, reditelj i osnivač NFC „Filmart“-a i profesor na Akademiji umetnosti Beograd govorio je na tu temu i isticao potrebu posebne edukacije stručnog kadra za razvoj publike, za animaciju publike i povratak publike u bioskopske sale:

„Zapravo je identičan problem i u Francuskoj, iako su oni radili na decentralizaciji bioskopa, ne samo po većim mestima nego i po selima. Imaju problem sa publikom i oni su došli do toga da je najbitnije obrazovanje ljudi koji se isključivo bave motivacijom kako vratiti gledaoce u salu, uopšte kako vratiti ljude u bioskop da gledaju neku vrstu autorskog filma. Mislim da je to ključna stvar kod nas: bavimo se tehnologijom, bavimo se digitalizacijom, kada je u pitanju bioskop, bavimo se i programima, a osnovna stvar jeste da se edukujemo, kako da pre svega edukujemo publiku i kako da je motivišemo da se vrati u bioskop. Evo na primer, sa studentima sa kojima radim na fakultetu je ista stvar, ne samo sa studentima već i profesorima. Pošto pratim kratki metar i dokumentarni film, na festivalima mogu da nabrojim tri studenta koji su uvek tu, jednog do dva profesora od mojih kolega sa akademije i niko drugi ne dolazi. Sale su im poluprazne, postavlja se pitanje: zašto? To je ključna stvar, zašto? Mislim da je potrebno da se ljudi iz struke bave motivacijom ljudi za povratak u (bioskopsku) salu… “

Priznali smo sami sebi da je često prisutan kvazi elitistički pristup u ustanovama kulture, kod kulturnih radnika i u javnom i u nezavisnom sektoru, a da kultura treba da ima edukativnu ulogu i da podstiče upravo društveno angažovani pristup. Zaključili smo da se moraju izbeći zamke elitizma i da je za mlade i za publiku neophodno naći mesto u sistemu kulture.

NOVI MODELI

„Istraživanja pokazuju da mladi danas imaju potpunu odbojnost i da su im previsoki zidovi ustanova kulture, jednostavno ih ne žele uopšte; to nije njihov prostor, ne osećaju ga kao svoj, niti kao prostor oplemenjivanja, niti kao prostor nečega novog, niti kao prostor nekakve zajedničke komunikacije, odnosno jezika. Čak i u gradovima u kojima postoje vrhunske ustanove kulture, muzeji, interaktivni program i sve ostalo, očigledno da bioskopska sala više nije prostor te vrste komunikacije. Rešenje će se nametnuti samo, jer činjenica je da ljudi neće izgubiti potrebu za kulturom: ona je uvek postojala, i uvek su postojali oni koji je žele i podstiču,  ali jednostavno moramo da prihvatimo i to da su neki novi modeli danas aktuelni.” (Virdžinija Đeković)

Studentkinja režije na Fakultetu dramskih umetnosti, Jovana Avramović problematizovala je tematski okvir produciranih filmova i govorila o temama kojima se bave domaći reditelji, i koliko je to razlog da mladi ljudi ne žele da gledaju takve filmove.

„Jedan od razloga što mladi ne posećuju neke manifestacije je upravo taj što ne uspevamo da pronađemo zajednički jezik između njih i nas. Mi neprestano plasiramo ono što mislimo da je važno, ne slušajući šta je zapravo njima važno. Pri čemu mi se čini da obe strane razmišljaju na sličan način, samo ni jedna nije raspoložena da čuje šta ovi drugi imaju da kažu.“

Takođe, Jovana Avramović je, iz svog ugla, istakla i problem nekomunikativnosti savremene vizuelne umetnosti, i teško razumevanje ove vrste umetnosti navela kao razlog zašto uglavnom izbegava odlazak u galerije, na izložbe. Irena Ristić je govorila o razvoju publike:

„Ceo koncept razvoja publike je vrlo problematičan, zato što se publika i dalje posmatra kao da je u pitanju nekakav pasivni konzumentski entitet koji služi za zarađivanje para. Postavlja se pitanje kakve su vaše mogućnosti za participaciju u kulturi. Ima li mesta za vas u Kulturnom centru? Ima li mesta za vas da učestvujete i pravite određeni program, izložbu, film ili bilo šta drugo?  Da li ti posmatraš svog sugrađanina kao nekog ko učestvuje u kulturnom životu grada, ili ga posmataš kao nekog ko treba da puni box office. Ako rezonuješ tako kako je malopre pomenuto: ‘Ovi će da umru od starosti, nama treba neko nov ko će da plaća ulaznice’, razumljivo je zašto mlade boli uvo da dođu da plaćaju ulaznice, posebno što se njihove preferencije ne poštuju.“

IMG_5082

Raspetljavali smo i zamke spajanja kulture i zabave, govorili o komercijalizaciji kulture u cilju povećanja posećenosti programa. Dejan Petrović je naveo kontraproduktivne primere pokušaja omasovljenja posete određenim kulturnim programima, koji, neznanjem kadra koji čak nije ni stručan za bavljenje kulturom, lako skliznu u komercijalnu zabavu:

„Sve se više zabava baca kao udica, da se privuku ljudi i tako publika, ali ne samo publika nego i ljudi koji su menadžeri institucija, pa i ovi današnji u Požegi mešaju zabavu i kulturu. To je najveći problem za nas šta se publici u lokalnom okviru plasira kao kultura i umetnost.“

Olja Nikolić Kia (ArteQ) istakla je primere dobre prakse u kojima dolazi do spoja kulture i zabave, jer današnja publika to očekuje:

„Možda se ne bavimo dovoljno analizom primera dobre prakse. Zašto su recimo poetski događaji „Pesničenje“ i „Poezin“  tako posećeni? Obično veliki broj ljudi dolazi i osim toga ta publika postaje učesnik, i na neki način postoji konverzacija. Za taj događaj isto važi da je povezan sa zabavom, ali to je sada recimo poezija u nekoj drugoj formi, muzičkoj formi, kao performans. Čini mi se zaista da publika više nije spremna da uđe u bele zidove, da sedi mirno i da odsluša i odgleda… Okej kada je film u pitanju nećeš sad da se šetaš, ali publika kao da danas želi više slobode da uđe, da izađe, da se muva, da se kreće, da dobacuje, da tu postoje još neki sadržaji.“

Ono što je prepoznato takođe kao odbijajući faktor za publiku jeste često padanje u zamku zaštite profesije i naših akademskih referenci i svega što uz to ide, pri čemu zauzimamo elitističku poziciju. Ipak, treba se držati toga da „Građanin nije konkurent!“ (Irena Ristić).

PARTICIPACIJA vs. POPULIZAM

“Zapravo antiteza ne isključuje participaciju građana, ne isključuje kvalitet te participacije. Praviti uslove za participaciju građana u kulturi nije isto što i praviti populistički nacionalistički program koji će za nekog da zaradi velike pare.” (Irena Ristić)

I na kraju je, po ko zna koji put, istaknut značaj zajedništva u ostvarenju ciljeva, značaj obrazovnog sistema i uticaja nastavnikâ, medija, kulturnih radnika, ujedinjenja oba sektora. Olja Nikolić Kia istice:

„Vidim da je, uz sve te prepreke, najbolji način borbe u saradnji, bilo da su samo pojedinci u pitanju, ili organizacije iz javnog sektora, ili iz nezavisnog sektora u zajedničkom kreiranju programa, ali ne samo programa nego uopšte borbi.“

Zaključili smo da je partokratsko „divljanje“ moguće dok god smo mi razjedinjeni.

Više od dva sata je dvadeset ljudi sedelo i razgovaralo o problemima u kulturi; bilo je ljutih, bilo je hrabrih, bilo je nadahnutih… Izašli smo napolje; kiša je prestala; meni se činilo da smo mogli da nastavimo naš razgovor, barem još dva sata napolju. Karavan Sređivanje dvorišta je otputovao iz našeg malog  grada, a mi lokalci smo se dogovorili da započnemo slična okupljanja barem jednom mesečno, da pričamo o kulturi i svim drugim pitanjima, jer izgleda da jeste velika iluzija ukoliko se bavimo samo kulturnom politikom, a ne i ostalim javnim politikama. Rečima Irene Ristić: „Kada se kucne na vrata kulture, zapravo je već sedam instanci izgubljeno pre toga!“

[1] Kod nas u Zlatiborskom okrugu postoji kolokvijalni izraz „Muzika obezbeđena, sala zgrejana!“, koji je ostao sačuvan iz perioda posleratnog uzleta kulturno-obrazovne i zabavne delatnosti omladinskih organizacija, koje su organizovale igranke u tada brojnim domovima kulture, zadružnim domovima, salama u mesnim zajednicama i slično. I danas vrlo često prilikom pripreme bilo kakvog kulturnog događaja, kada se postavi izložba, pripremi predstava, koncert, premijera, književno veče, izgovaranjem ove rečenice saopštavamo da je sve spremno i da nam samo nedostaje publika.

[2] GASI – prostor Građanske alijanse za socijalnu inkluziju, koji koristi nekoliko udruženja građana, a koji je dobijen rekonstrukcijom sprata Kulturnog centra Požega kroz saradnju GASI, Opštine Požega i Kulturnog centra Požega, a doniran od strane Ambasade Norveške (prim.aut.)

Napomene

  • Autorski osvrt Slađane Petrović Varagić objavljen je u tematskom zborniku:  Ristić, I. (Ured.) Sređivanje dvorišta.Dijalozi o kulturi. Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije: Beograd, 2017.
  • Snimak dijaloga u Požegi možete čuti ovde.
  • Snimak dijaloga u Užicu možete čuti ovde.
Advertisements