#16

22709991_1480418525327783_115744394_n

KARAVAN SREĐIVANJE DVORIŠTA

Bubnjevi u noći
Slučaj Rok kampa za devojčice

  1. oktobar 2017. u 14.30 sati
    Plato ispred Narodne biblioteke, Bor

Moderator: Dejan Kožul, novinar (K.U.P.E.K. Beograd)
Autorka teksta: Irena Ristić (Hop.La!)

Nakon što je Odbor za standardizaciju srpskog jezika SANU odlučio da “stavi tačku” na korišćenje rodno senzitivnog jezika pri imenovanju zanimanja i titula ženskih osoba, Karavan Sređivanje dvorišta odlučio je da o tome, između ostalog, porazgovara sa mladim muzičarkama, aktivistkinjama, profesorkama i borkinjama iz Bora.

Uz podršku Umetnobila, Karavan je krenuo u susret polaznicama Rok kampa za devojčice, njihovim roditeljima, nastavnicama/ima i sugrađankama/ima sa namerom da se ispita ima li i u kojoj meri za njih mesta na kulturnoj i muzičkoj sceni Srbije. Pod kojim uslovima? Mogu li žene biti bubnjarke, basistkinje, kompozitorke i autorke? Ko im to brani i na koji način? Šta umetnice/i i radnice/i u kulturi mogu učiniti da se mehanizmi eksploatacije, utemeljeni u rodnoj diskriminaciji i stereotipima, ukinu?

Prateći naslov prve izvedene Brehtove drame, pokrenut je dijalog o slučaju Rok kampa za devojčice, o polazištima i dometima prvog takvog projekta u ovom delu Evrope koji je nakon opsežne pripreme izveden tokom leta 2017. u organizaciji FEMIX-a.

U dijalogu su učestvovali:

  • Jelena Miletić, profesorka istorije umetnosti (Ekonomsko-trgovinska škola u Boru)
  • Maša Peruničić, aktivistkinja i antropološkinja (FEMIX)
  • Olga Boškov, aktivistkinja i studentkinja antropologije (Rok kamp za devojčice)
  • Selena Simić, bubnjarka, mentorka Rok kampa za devojčice
  • Maša Stojmenović, polaznica Rok kampa za devojčice
  • Violeta i Dragan Stojmenović, roditelji jedne od polaznica Rok kampa za devojčice (Bor)

Mrežu ženskog stvaralaštva FEMIX pokrenula je Organizacija za promociju aktivizma OPA 2010. godine. Program je usmeren na podršku umetnicama i promociju njihovog rada, kao i na pitanja rodne ravnopravnosti u umetnosti.  FEMIX tim na čelu sa Tatjanom Nikolić, menadžerkom u kulturi, inicirao je prvi Rok kampa za devojčice koji je organizovan na Avali od 21-27. avgusta 2017, sa namerom da se osnaže muzička interesovanja devojčica uzrasta od 10 do 14 godina, pre no što im se više ili manje suptilno nametnu društvena očekivanja vezana za rodne uloge, a koje pretpostavljaju određeni način bavljenja muzikom ili, pak, specifičan žanr.  S druge strane, kako kaže Maša Peruničić, članica tima Rok kampa za devojčice: “ideja je bila da se ukaže javnosti na to da devojke i žene premalo gledamo na binama festivala, da su premalo zastupljene na muzičkoj sceni, i da to nije samo pitanje brojki već načina na koji se žene u muzici predstavljaju”.

Tri godine ranije u okviru FEMIX-a organizovane su besplatne bubnjarske radionice za devojčice, u Beogradu, Pančevu i Smederevu: “Hteli smo da pokažemo da za bubanj postoji interesovanje, da devojčice mogu da nauče da sviraju bubnjeve, da mogu to da izvedu iako se bubanj smatra za atipičan instrument za devojčice, jer su bubnjari najčešće muškarci. (…) Zato smo i krenuli od bubnjeva, a onda smo odlučili da proširimo opseg instrumenata, odnosno da uključimo gitaru, bas gitaru I klavijature.” opisuje Olga Boškov akcije koje su Kampu prethodile. Sama priprema Kampa bila je dugotrajan i složen proces sa preprekama vezanim za prikupljanje sredstava: “Iako je čitava priča buknula u medijima i bila dobro prihvaćena od roditelja i devojčica, nije bila prihvaćena od strane institucija. Zapravo podrška je došla od javnosti I od ljudi koji su više naklonjeni alternativnoj muzici, a zahvaljujući njihovom zalaganju su odobrena sredstva na Erste konkursu, na kome se podrška delom dobija kroz glasove publike. Čak i nakon toga državne institucije nisu prepoznale da je Kamp nešto za čime postoji potreba. Situacija je bila specifična po tome što nismo naišli na neki otvoreni otpor, nije neko glasno i u većem broju pričao protiv te ideje, već je prosto ignorisana. Možda bi bilo i lakše da je otpor bio vidljiviji.”  ističe Olga Boškov, članica tima.

Selekcija nije bila laka, stiglo je čak 50 prijava mada je procedura bila relativno zahtevna. Pored upitnika, roditelji su morali da ispune i pošalju saglasnost za učešće, a devojčice su pripremale kratka video predstavljanja u kojima su opisivale zašto žele da idu u Kamp. Na osnovu toga analiziran je stepen njihovog interesovanja, a kroz onlajn intervjue sa roditeljima prikupljene su dodatne informacije o motivaciji i njihovoj spremnosti da se devojčice uključe u intenzivan sedmodnevni program.  Nakon svih razgovora u Kamp je pozvano 30 devojčica, pritom je vođeno računa da bude jednaka pokrivenost svih regiona u zemlji.  Komentarišući selekcionu proceduru Violeta Stojmenović, filološkinja, bibliotekarka i majka jedne od polaznica ističe “To što je prijava bila malo zahtevnija bio je plus jer inače drugi kampovi koje sam gledala, kakvi god da su, na prvom mestu ističu novac, a sve ostalo je sporedno. Pošto Maša ide u muzičku školu hteli smo da krene u neki kamp gde muziku neće shvatiti kao obavezu, pitala sam je da li bi išla,  hoće li da pripremi video. Čitav dan je smišljala scenario za snimanje, I potrudila se istinski…”. Polaznica Kampa, Maša Stojmenović  dodaje da je sve skupa bilo “Super! Baš je bilo lepo, I mnogo sam novih drugarica upoznala, iz različitih delova Srbije. Bilo mi je najznačajnije što sam sa njima formirala bend.”  Tokom kampa formirano je osam ženskih bendova, devojčice su birale istrumente koje bi volele da sviraju, prošle su kroz intenzivnu obuku, muzičke probe i rad na scenskom nastupu, kao i kroz edukativne radionice posvećene rodnim stereotipima i dometima čuvenih muzičarki, i nakon svega toga spremno su nastupile na završnom koncertu, po mnogo čemu izuzetnom i potresnom iskustvu za sve učesnice.

Mentorka u Kampu bubnjarka Selena Simić smatra da devojčice još ne razmišljaju o predrasudama u tom uzrastu, i da za njih posebno iskustvo predstavlja sviranje nekog instrumenta koji možda nikada ranije nisu videle uživo, kao što su bubnjevi na primer. Od te početne tačke stiže se do koncertnog nastupa sa bendom, a pređeni put od tišine do zajedničkog pravljenja muzike može da bude uzbudljiv i zabavan, nauče one “da sve može da se proba,  da u rokenrolu nema tabua i da su svi instrumenti za sve”.

Mašina mama Violeta Stojmenović  slaže se da u mlađem uzrastu devojčice imaju krajnje lažnu predstavu o potpunoj ravnopravnosti, rastu u iskrenom ubedjenju da rodne razlike ne postoje, da diskriminacije nema, da oni svi jesu jednaki, a s obzirom na njihov uzrast ne može ni da se očekuje da same prepoznaju rodne stereotipe koji ih okružuju na svakom koraku: “Kad bi neko otvoreno zagovarao rodnu neravnopravnost, lakše bi bilo reagovati, ali sad više nema otvorenog protivljenja, jer se sve svodi na sitne simboličke manipulacije”. O tim suptilnim, skoro nevidljivim mada vrlo efektivnim pritiscima govori i Olga Boškov: “Možda niko ne bi direktno branio detetu da svira bubnjeve ili bas, ali će zato reći: “Pusti to, bolje ti je neki manji instrument da probaš. “ ili “…Ali ti tako lepo pevaš, ti si tako slatka devojčica, šta će ti ta gitara da ti ogrube ruke”. Nisu to direktne zabrane, niko ne kaže “Ne možeš” ali se pritisak oseća.“

“Imamo jednu potpuno drugačiju sliku u srednjim školama.” ističe uzrasne razlike profesorka istorije umetnosti Jelena Miletić: “U Rok kampu se radi o uzrastu kada devojčice još nisu diskriminisane kao što se to dešava u srednjoj školi. (…) Drugačije se tretiraju devojke koje su starije adolescenkinje. (…) Od njih se očekuje da idu po klubovima gde se sluša folk ili dens muzika, očekuje se određeni način odevanja, recimo ako se ne obuku u haljinice i štiklice na njih drugačije gledaju, iščuđavaju se što ne odgovaraju rodnom stereotipu. Prosto, mnoge nisu ni čule, nisu ni znale da postoje lokalni bluz bendovi, ne idu na mesta gde se sluša rokenrol, iako takva mesta postoje u Boru. Kada  postanu starije adolescentkinje od njih se očekuje da idu isključivo na mesta gde se tretiraju kao seksualni objekti.” Rodnu diskriminaciju Miletić prepoznaje i u okviru distribucije uloga unutar scene: “Postoji škola gitare u Boru u kojoj su polaznici dečaci, mada možda ima i devojčica, ali u javnom nastupu, za Dan škole na primer, sviraju isključivo mladići. U javnim nastupima adolescentkinje su stavljene u poziciju da pevaju jer je to jedino poželjno. Ja nisam videla nijednu devojčicu da svira bubanj iako bi možda želela, nisam videla nijednu devojku da svira bas iako bi želela, jer su u javnom prostoru one isključivo pevačice.”

O načinu predstavljanja žena na muzičkoj i kulturnoj sceni, i razlozima koji izviru iz sprege patrijarhata I tržišne paradigme piše Tatjana Nikolić, inicijatorka Rok kampa za devojčice:  “Koliko patrijarhat utiče na moguć prostor i način učešća žena u muzici, toliko težnja profitu utiče na način njihovog predstavljanja, onda kada akteri alternativne muzike uopšte dobiju, tj. izbore se za prostor u medijima. Po ideji da „seks prodaje” (sex sells!) mlade žene su roba koja se prodaje, objektifikovane, predstavljene banalno, stereotipno i klišeizirano, što su alatke efikasne i provereno uspešne proizvodnje novih slika i predstava za tržište. Istovremeno, sistem na različite načine uverava same muzičarke da je odgovornost za neravnopravnost na njima samima, njihovom nedostatku hrabrosti, smelosti, samopouzdanja i sl. skrećući pažnju sa mehanizama eksploatacije i objektifikacije.”[1]

Jedan od stožera patrijarhata jasno se može prepoznati u našem obrazovnom sistemu. Ako sami učitelji/ce, i nastavnik/ci ne preuzimaju odgovornost za interpretaciju sadržaja, planovi i programi lako postaju instrumenti rigidnih, konzervativnih tendencija koje u rodnim stereotipijama, sledstveno i podelama, pronalaze oslonac opresivnog sistema. Kožul pocrtava dva nivoa problema: nizak stepen interesovanja mladih za određene ili pak različite muzičke žanrove, ali i diktat rodnih stereotipa sistemski uslovljenih dominantnim patrijarhalnim modelom u kome mladi žive: “Kako se u takvom sistemu izboriti? Da li delovati unutar postojećeg sistema ili kroz nezavisne incijative?”

Profesorka istorije umetnosti Jelena Miletić smatra: “…da treba raditi obostrano, jer je teško podstaći devojčice da naprave prvi korak. Jednostavno one nemaju dovoljno samopouzdanja. Iako ih ja uputim na informacije, iako im kažem šta mogu da nauče, mislim da mladi ljudi nemaju dovoljno samopouzdanja da se priključe. Malo ima roditelja koji se interesuju za dete, kao što su Violeta i Dragan,  koji žele da dete edukuju u rok muzici, u filmu, u kampovima koji su drugačiji od stereotipnih, većina se okreće sportu jer je to poželjno. Više se okreću prema stvarima u kojima prepoznaju budući status svog deteta. Malo ima tu I klasne priče. Prosto roditelji bi pre da obezbede status svog deteta, a ne da to dete razbija neku vrstu predrasuda. Većina devojčica i dečaka nemaju podršku u kući, (…) zato i mislim da se mora  raditi kroz škole, a ne samo kroz nezavisnu kulturnu scenu. U institucijama treba raditi, treba podsticati promene na sve moguće načine. Osim toga, mnogi mladi ljudi bi želeli da se uključe ali su siromašni, do njih čak i ne dopire informacija da je nešto besplatno, a baš tom siromašnom detetu su programi potrebni, jer ono ima mnogo manje šansi da do sadržaja dođe. “

Ostaje upitno da li i nezavisna scena proizvodi stereotipne situacije tako što komunicira isključivo sa sebi sličnima,  u slučaju Rok kampa za devojčice sa roditeljima koji su već otvoreni  za saradnju, dok je problem “u onim drugim porodicama, kod onih koji su zatvoreni te do njih jednostavno ne dopiru ovakvi sadržaji , mada možda  imaju dete sa predizspozicijama da bude sjajno u umetnosti i u drugim poljima.” pocrtava Kožul.   I zaista, potvrđuje Olga Boškov: “ispostavilo se da deca koja su učestvovala u Kampu imaju roditelje koji su progresivni, koji rade u kulturi, nekoliko njih je imalo roditelje koji su muzičari. To smo i očekivali, da će informacija upravo dopreti do onih koji prate i koji su nama najbliži.  Ali imali smo tu sreću da smo došli do Pinka, RTSa, Radija (…), Nadamo se da će svake sledeće godine to ići ka sve široj grupi, računamo da će drugarice čuti od Maše, onda će otići kod roditelja I preneti im, nadamo da će neka baka uključiti televizor pa videti da  dete može da svira nešto što voli, pa će baka iscimati roditelje, ili će deca sama početi da pitaju, cilj je da nekako izađemo iz kruga tih ljudi koji razumeju šta to radimo. Ovo je prva eksperimentalna godina, ali nam je ideja da idemo što šire i da radimo sa devojčicama iz manjih sredina koje nemaju toliko razumevanja kod kuće.“

Nadovezujući se na priču o nužnosti institucionalnih promena Dragan Stojmenović, antropolog, bibliotekar i Mašin tata ocenjuje da je pored permanentne edukacije potreban prostor gde mladi mogu da sviraju, prostor koji prepoznaju kao svoj, i u kome mogu pronaći tehničku i mentorsku podršku: “Nekada je tako scena i funkcionisala: kroz lokalne centre za kulturu tokom 70-ih i 80-ih. Mladi su vežbali, nečim su se bavili i onda se nastupali u okviru različitih programa i različitim povodom.  Problem je u tome što se lokalni centri za kulturu sada ne drže svojih statuta gde jasno piše da su u obavezi da podstiču amaterizam i da obezbede osnovne uslove za delovanje, za početak prostor gde može da se vežba i gde može da se prezentuje to što mladi ljudi stvaraju.  Amaterizam se sada vezuje skoro isključivo za folklorna društva, a previđaju se sve druge stvari.”

Kao jedan od najznačajnijih ishoda Rok kampa za devojčice učesnici ovog dijaloga prepoznali su uspostavljanje uslova za razvoj zajedništva, posebno tokom završnog koncerta koji je pored katarzične imao i integrativnu funkciju: “Jako je bitno to što ste im obezbedili da osete zajedništvo u bendu,  da dostignu neku vrstu rezonance i da osete kako sve to može da grune u jednom trenutku, tako da i drugi to čuju. Bitno je i da se podstiče njihovo lično stvaralaštvo, da osete kako mogu da stvore nešto svoje što je važno za njih same, a kasnije i za druge.” zaključuje Dragan Stojmenović, uz opasku da su sve pomenute sistemske barijere možda tu upravo da bi ih mladi rušili, a ne da bi ih one usmeravale.

Izvesna doza pesimizma i malodušnosti provlačila se kroz ovaj razgovor, a postala sasvim jasna nakon pitanja mogu li uopšte roditelji nešto učiniti da se izvesne stvari u okruženju promene, ili je u ovom trenutku “krajnje apsurdno očekivati stvaranje bio kakve kritične mase koja može menjati društvo u kakvom živimo” kako je to ocenio Dragan Stojmenović. Ipak, članice tima Rok kampa za devojčice smatraju da su ključni upravo mali pomaci: “To je sasvim dovoljno.” kaže Olga Boškov – “To je ono što radimo, korak po korak, širimo krug, naš pristup je odozdo: osnažujemo jednu po jednu devojčicu, uključujemo mentorke i institucije, pravimo jedan po jedan kamp i idemo dalje. Jedan do dva roditelja koji čuju za ovu priču je neprocenjivo.“

Na pitanje da li bi bilo drugačije da Rok kamp nije bio samo za devojčice, polaznica Maša naizgled spremno odgovara: “Isto bi bilo, ali bolje je što je samo za devojčice, jer ipak …” a onda se zbuni i nerado priznaje da je bilo neobično što nije bilo dečaka “zato što sam navikla, uvek sam bila u društvu i sa dečacima i sa devojčicama”. Odluka da se program fokusira samo na mlađu žensku populaciju promišljena je i pokazuje jasne intencije, mada nosi i razvojne rizike jer problemu diskriminacije I isključivanja suprotstavlja model koji takođe isključuje, te antiteza u velikoj meri izoštrava ili pak reprodukuje polazište. Zbunjenost devojčica spremnih nakon kampa da odgovore, možda ne na tradicionalna, ali ipak na vrlo specifična očekivanja okoline, jasan je pokazatelj takvih razvojnih rizika. Olga Boškov objašnjava: “Mi polazimo od koncepta afirmativne akcije, da bismo došli do ravnopravnosti, startne pozicije nisu jednake i samim tim moramo da pokušamo da ubrzamo napredak položaja, u ovom konkretnom slučaju muzičarki. Svi ti prostori koji su nominalno otvoreni svima, u njima su zapravo mnogo više dobrodošli momci. Stoga putem afirmativne akcije moramo da obezbedimo prostor u kome će se devojčice osećati slobodno i komotno. I to je prosto činjenica, brojke pokazuju da se devojke manje prijavljuju za razne škole roka, gitare, da u manjoj meri autorski učestvuju u muzici. Istraživanja pokazuju da interesovanje kod devojčica u adolescentskim godinama postoji, a onda kada se dođe do odraslih godina shvatimo da njih više nema, da su se sve te devojke negde izgubile i odustale – to je naš argument zašto je ovaj Kamp samo za devojčice. “

Za deset godina Maša će nastaviti da se bavi muzikom, tako kaže, ali to će više biti hobi, jer želi da studira (ništa manje do psihologiju!), a članice tima Rok kampa za devojčice zamišljaju deseto jubilarno izdanje koje okuplja devojčice iz čitavog regiona, i različitih interesovanja, uključujući i one iz manjih ruralnih sredina. Ovogodišnje polaznice će možda tada praviti koncert povodom otvaranja, možda će biti uključene kao mentorke i edukatorke, ili će u intervjuima pominjati kako su prvi put počele da prave muziku na jednom Kampu. I možda će taj zamišljeni jubilarni biti otvoren i za dečaka, ako se do tada startne pozicije zaista izjednače, ćemu teže aktivistkinje nezavisne kulturne scene Srbije.

Linkovi o RKZD

[1] Nikolić, T. (2016). Rodni odnosi na alternativnoj muzičkoj sceni Srbije i regiona. Novi Sad: Pokrajinski zavod za ravnopravnost polova. Edicija Roza Luksemburg, str. 148.  >>

Advertisements