#7

ODNOS PREMA ZAJEDNICAMA
Koga hoćemo, za šta smo spremni, a šta nam visi nad vratom?

29. oktobar 2016.
Regionalni centar za profesionalni razvoj
zaposlenih u obrazovanju, Smederevo

Moderator i autor teksta: Marko Pejović (Hajde da…)

Sedmi skup dijaloške platforme Sređivanje dvorišta održan je u Smederevu, tokom Redovne skupštine Asocijacije NKSS i festivala „Na sopstveni pogon”. Sama Asocijacija je od osnivanja svoje delovanje usmerila na uticaj u domenu kulturne politike, na podsticaj saradnje sa sličnim asocijacijama u regionu, na odnos sa telima državne i lokalne uprave, ali (osim zajednice organizacija koje se bave kulturom) ne promišlja mnogo o potencijalnoj saradnji sa nekim drugim zajednicama. Ako Asocijacija ima u svom Statutu kao jedan od ciljeva i prepoznavanje kulture jednakosti i različitosti (član 4, paragraf 12), postavlja se pitanje kako, kojim sredstvima i postupcima to Asocijacija čini, ako ne uspostavlja direktan odnos sa zajednicama koje su primer te raznolikosti (npr. bilo koja manjinska zajednica). Istovremeno, same članice NKSS-a imaju odnose sa drugim zajednicama. Stoga je kao osnovni stimulus prisutnima da artikulišu svoje pozicije bilo pitanje „Prema kojim zajednicama smo usmereni u svom radu?“ (odnosno „Za koje zajednice, za koga, prevashodno radite to što radite“?). Da bismo olakšali i usmerili diskusiju, prisutnima je bilo ponuđeno da odaberu neku od kategorija zajednica kojoj se obraćaju – umetnicima, najširoj javnosti, zainteresovanoj zajednici, uže stručnoj javnosti, deci i mladima, osetljivim grupama (kao što su osobe sa invaliditetom, korisnici psihijatrijskih usluga, etničke manjine, seksualne radnice, ekonomski ugrožene grupe…), drugima (nekim zajednicama koje nisu navedene). Postavljajući sebe u taj klasifikacioni prostor, od prisutnih se tražilo i da razmotre sa kojim od drugih aktera iz Asocijacije NKSS stupaju i u kakav odnos (npr. da li oni koji se prevashodno obraćaju umetnicima, stupaju u odnos i sa onima koji se obraćaju osetljivim grupama).

O ovoj temi se delimično raspravljalo i zato što je o bilo kakvoj monolitnosti društva teško/nemoguće govoriti, samim tim i o monolitnosti onih sa kojima kulturni radnici ostvaruju interakciju postavljanjem svojih artefakata u javni prostor. Takođe, želeli smo da artikulišući pozicije pojedinačnih organizacija, otvorimo diskusiju o tome kako se po ovom pitanju pozicionira sama Asocijacija. Pitanje za diskusiju koje smo postavili je i da li NKSS kao asocijacija uspostavlja odnos sa institucijama i državnim telima (kao zajednicom u odnosu sa kojom je u različitoj poziciji moći) ili treba/želi da sistematski uspostavlja odnos i sa drugim delovima društva. Takođe, da li je uspostavljanje odnosa sa drugim delovima stvar pojedinačne odluke delova Asocijacije ili zajednička platforma sa koje (bi trebalo da) Asocijacija nastupa?

Sam termin „zajednicа“ može се koristiti barem u dva (a zasigurno i više) značenja:

  • Zajednica kao interaktivna populacija različitih individua na jednoj lokaciji, kao što su recimo pripadnici neke ulice, kvarta, opštine i sl.
  • Zajednica kao grupa ljudi koja ima neku bitnu zajedničku karakteristiku ili interes, kao što su na primer: umetnička zajednica, zajednica penzionera, aktiv roditelja i sl.

I ako na prvi pogled za pitanje odnosa umetnikâ i kulturnih radnika prema zajednicama nije u toj meri važno geografsko pitanje, ono se ne može od njega odvojiti, s obzirom na to da je deo umetničkih produkcija zavisan od lokaliteta svoje prisutnosti, te se pitanje geografske dostupnosti i decentralizacije svakako mora postaviti kao jedno od relevantnih.

Način na koji je zajednica definiše u drugom iskazu dozvoljava da se različite prakse kategorišu, predstave skoro topografski, a da pri tom ne budu vrednosno određene. Ponuđena klasifikacija (najšira javnost, zainteresovana zajednica, uže stručnoj javnosti…) svakako nije iscrpna i u potpunosti dosledna u svojim kriterijumima, pošto nije proizašla iz neke teorijske/naučne platforme. S druge strane, ona može korespondirati sa praksama i stavlja pred praktičara zadatak određenja. Takvo određenje uvek nosi rizik simplifikacije i osiromašenje same prakse, ali pomaže artikulaciju i samorefleksiju, čak i ako se sama klasifikacija kao produkt te refleksije odbaci.

Tako postavljena tema proizvodi nekoliko dilema, koje su bile razmatrane tokom ovog izdanja Sređivanja dvorišta. Ovaj tekst je pokušaj da se u jednoj hibridnoj formi – koja je i transkript dijaloga, tekst koji pokušava da fokusira neke diskurse, ali i tekst koji artikuliše dileme – zabeleži raspored pozicija i stavova unutar Asocijacije NKSS u pogledu odnosa prema zajednicama. Svakako da pri tome nije lako sačuvati neutralan stav (pitanje je da li je on i potreban), kako i sam autor teksta polazi iz svoje pozicije; stoga je i tekst vođen osnovnim polazištima te pozicije. Jedan od njih jeste da je kulturni prostor zajednički prostor, da pripada svima, da je zajedničko dobro, te da je neophodno da on bude uređen po principima koji omogućuju da mu svaki član/članica društva priđe. Osim načelnog slaganja (barem sa delom takvog iskaza), ovakav postulat zapravo pobuđuje mnoštvo dilema među članicama Asocijacije.

No, pre nego što pređemo na dileme koje su se tokom ovog Sređivanja dvorišta pojavile, prikazaćemo koje su ključne karakteristike članovi Asocijacije izdvojili kao dominantne za njihov odnos sa određenim zajednicama, odnosno za svoju poziciju unutar tih zajednica ili za poziciju tih zajednica u njihovim praksama.

Organizacije koje se obraćaju umetnicima[1]: „Pokušali smo da mapiramo određenu problematiku, koja je relevantna kako za izlagačku, tako i za izvođačku umetnost, slikarstvo, muziku… Došli sam do te tačke kada svi percipiramo da je ta komunikacija među umetnicima jako bitna. Komunikacija umetnika sa umetnicima. I to je problematika koja je definitivno prisutna.”

Organizacije koje se obraćaju zainteresovanoj javnosti: „U okviru naše koncentrisane grupe, došli smo do pet ključnih reči – popularizacija, edukacija, komunikacija, animacija i proizvodnja sadržaja. “

Organizacije koja se obraćaju osetljivim grupama: „Mi imamo jednu ključnu reč, a ona je dosta široka – politike. Takođe nam je bitno da smo prepoznali da oni koji se bave marginalizovanim grupama i sebe na neki način marginalizuju. Tako, recimo, bitna nam je demarginalizacija uopšte, u smislu i organizacija i onih kojima se organizacije bave, tj. marginalizovanih grupa […] Ali čak i organizacije koje bi možda radile sa nama i sa našim korisnicima nas dodatno marginalizuju zato što misle da je to nešto mnogo strašno i mnogo komplikovano. Onda nekako uopšte ni ne pokušaju da uđu u bilo kakav dijalog, a kamoli nešto konkretnije.”

Organizacije koje se obraćaju deci i mladima: „Ključne reči koje smo mi izdvojili su – aktivizam, razvijanje kritičkog mišljenja, neformalno obrazovanje, razvoj veština i kompetencija, aktivno provođenje slobodnog vremena, prevencija nasilja, podsticanje lične kreativnosti i razvoj tolerancije. “

Organizacije koje se obraćaju najširoj javnosti: „Imali smo ovako – izlazak u javni prostor, promena pojedinca, uznemiravanje pojedinca, angažovanje, političko delovanje, de-elitizacija, mogućnost za slučajno, za nepredvidljivo, razvoj publike, „neumetnička” publika, sveža krv, razmena, podučavanje publike, […] Onda smo imali vidljivost i edukaciju.

Organizacije koje se obraćaju nekim drugima: Ovu grupu čine ljubitelji rokenrola, pa zaposleni u obrazovanju, srednja klasa u propadanju, drugi aktivisti i organizacije. Nekako se ispostavilo da sve grupe ili inkliniraju ili pripadaju ovoj srednjoj klasi u propadanju.

Pitanje otvorenosti umetničkog polja i pristupačnosti sadržaja

Kome se svojim delima obraćamo zapravo često određuje i kome su naši produkti pristupačni. Pitanje pristupačnosti se nekada zamagljuje idejom da su pristupačni svima, ako ti „svi” to žele. Zapravo, ako svojim pristupom umetnici i kulturni radnici ne ograničavaju svoje produkte na samo jedan deo društva, pitanje je da li to neminovno implicira da su njihova dela pristupačna svakom iz kategorije onih koji bi potencijalno mogli biti publika za to delo. Čini se da se dilema tog pitanja najlakše očitava u odnosu prema osetljivim grupama. Da li su naši programi pristupačni za pripadnike/ce koji dolaze iz siromašnog dela društva, ili za osobe sa invaliditetom? Dilema koja se pojavila je odnosi se na pitanje – da li kada radimo u kontekstu umetnosti, uopšte pravimo uslove i da li treba da ih pravimo, da bi i ovi sugrađani/ke mogli da se uključe.

Deo dilema se upravo „vrti” oko pitanja – da li treba organizovati neke posebne uslove. Stav da to nije potrebno, ili čak da je nepoželjno, argumentuje se upravo idejom da uspostavljanje nekih specijalnih uslova izdvaja osobu (npr. sa invaliditetom) iz pozicije publike i stavlja je u neku posebnu poziciju izloženosti, te se pravi svojevrsna segregacija. Takođe, to se doživljava kao poseban pritisak na one koji proizvode umetnički sadržaje ili ih prezentuju, da moraju da uspostave te uslove, čak i ako to ne žele.

NAMETANJE

„Upadamo stalno u istu zamku da sad mi pristajemo na to da se određujemo prema osetljivim grupama, deci i mladima… mi se obraćamo zainteresovanoj javnosti. Ako zainteresovana javnost dolazi iz te grupe, naravno da ćemo naći način da komuniciramo s njima. Ali ja zaista ne želim da pristanem da me neko stalno ubeđuje da moram… to je finansijerska logika –kako dobiti pare. To nije iskrena logika. […]  Ja razumem da se pojedine organizacije samo time bave, ali nametanje te logike svima je, po meni, nešto potpuno strašno”.

U ovakvoj postavi se lako, sa pozicije učesnikâ u polju kulture (pojedinca), „sklizne” na pitanje donatorskih agendi. Umesto pitanja podrške konkretnom pripadniku/ci zajednice, prelazi se na pitanje koliko je smisleno činiti iskoraka ka pojedincu (a onda i zajednici u koju se sam po svom doživljaju često svrstava), s obzirom da nije intrinzički motivisano, već je u pitanju zahtev koji dolazi spolja. Kao da se ne postavlja pitanje kako razumemo to da nemamo potrebu da učinimo takve uslove koji će omogućiti različitim pojedincima da imaju istu mogućnost pristupa umetničkom delu. Stvar se postavlja kao da se ona tiče prevashodno političke korektnosti, a ne realnih potreba realnih subjekata. A onda se problematizuje i realnost potrebe za tim uslovima, te stoga ne treba unapred činiti nikakve iskorake, ako ne znamo koliko će pripadnike te zajednice biti u prilici da bude u poziciji publike. Biće ih malo, ako imaju utisak da nisu dobrodošli. Nije pitanje korektnosti prisustvo korisnika/ce kolica na izložbi, ili gluve osobe na pozorišnoj predstavi, već prava i potrebe da budu deo kulturnog života jednog društva.

„Mislim da je većina ljudi zapravo otvorena, ali susret sa tom vrstom problema (koje imaju osobe sa invaliditetom, prim. autora) nije bio na taj način redovan. Da li ćeš ti staviti Brajevu azbuku na sve oko sebe, za mogućnost da dođe neko ko je slep? Mi možda ne razmišljamo o ovim pitanjima, zato što nam u ovoj grupi nisu kao prva ciljna grupa osobe sa invaliditetom ili neke druge osetljive grupe. Ali kada imamo projekat, program ili bilo šta, što se na neki način dotiče njih ili tih grupa, mi ćemo i te kako vrlo razmišljati o tome.” (Iz grupe koja se obraća zainteresovanoj zajednici)

No, na taj način se istovremeno zaboravlja na to da je takav sugrađanin/ka osuđen da dolazi samo na one programe koji su direktno za njega/nju kreirani. Odnosno, neće doći na bilo koji drugi događaj iz domena kulture i umetnosti, jer nema poverenja da je dobrodošao/la, pošto nema uslova koji su mu/joj potrebni da bi bio/la u ravnopravnoj poziciji kao publika na tom događaju. Ova pozicija takođe posmatra kulturne radnike kao one koji rade u svom dvorištu i ne treba da čine nikakve posebne korake ka bilo kom delu društva. Računa se na publiku kao na monolitnu zajednicu za koju su dovoljni naši jedinstveni načini prikazivanja umetničkog dela, kome ta publika treba da se prilagodi.

„Niko ovde ne osporava pravo i mogućnost ugroženim grupama da razumeju određenu vrstu programa. […] Ali kada kažeš ‘zainteresovana javnost’, to je javnost koja prvenstveno ima predispoziciju, nazovite to kako god hoćete, da razume programe kojima ih mi targetiramo, a ne fizičku realnost i kulturološku, to da li su svi prostori u kojima mi realizujemo, recimo, program, prilagođeni da ih posete osobe koje su deo ugroženih grupa.” (Iz grupe koja se obraća zainteresovanoj zajednici)

Bilo je i podgrupa koje su upravo artikulisale ove različite pozicije u kontekstu elitizacije kulturnog polja, koja skoro po pravilu isključuje osetljive grupe. Naravno da ima i primera kada se osetljive grupe koriste u clju ostvarivanja ekonomske dobiti, ali to ne bi trebalo da čini manje važnim pitanje diskriminativnih politika u kulturi.

„Mislim da je neizbežna ova napetost, jer s jedne strane postoji makar etički imperativ da se obrati pažnja na nekoga ko nije u istoj poziciji kao i neka grupa koja se bavi nekom delatnošću da uživa produkte te delatnosti. Ja recimo u insistiranju na tome vidim mnogo veće probleme. Dakle, prvom mestu savremena umetnost, čiji sam ja veliki ljubitelj, je elitistička delatnost, odnosno snobovska. Po svojoj prirodi, uvek je vezana za elitu i od nje zavisi. Uzalud silni programi, za koje inače mislim da su potrebni… I sad govorim o tome zašto recimo mi očekujemo da bi celo društvo preko države plaćalo za delatnost grupa koje se obraćaju samo elitnoj publici.”

Da li je pitanje zajednice moguće razmatrati bez razmatranja pitanja klasa? Osnovni argument ove pozicije je u tome što se članovi iste zajednice mogu naći u potpuno različitim ekonomskim uslovima, pozicijama moći i odnosom prema resursima. U tom smislu, članovi iste zajednice ne mogu baš da dele istu platformu. Neminovno će se onda u ovakvoj diskusiji postaviti i pitanje politike identiteta.[2]

„Pitanje manjinskih prava i specijalnih grupa je jedna vrsta ekstenzije politike identiteta koja zamagljuje pitanje identiteta klasnog društva i treba sada da nekim čudom omogući emancipaciju preko identitetskih politika. Imaš ti ljude slepe, koji su deo elite i imaju po dvoje, troje pratilaca. A imaš ljude slepe koji ne mogu da izađu iz kuće, jer su gladni. Kako može jedna politika za njih da bude? Pa ne može. Ona zapravo prikriva njihov unutrašnji društveni sukob. Tako da mislim da si u pravu i ti što to pokrećeš, i recimo Darka koja daje tome otpor, ali ne treba da ulećemo u te zamke. Treba da kažemo: politika identiteta ima svoje kapacitete na nekoj aktivističkoj ravni, ali ona je i oruđe potiskivanja mnogo bitnijih društvenih problema.” (Iz grupe organizacija koje se obraćaju drugima)

Stvar postaje komplikovanija u kontekstu rada u kulturi, pošto se organizacije u okviru Asocijacije NKSS ne mogu odnositi prema klasi, sve dok klasa nije definisana skupina. Istovremeno se izgleda očekuje da su klase stabilne kategorije, te se nekada i klasa postavlja kao identitetsko pitanje. Istovremeno, među predstavnicima organizacija koje su članice Asocijacije ima i stanovišta koja polaze od pretpostavke poštovanja ljudskih prava i standarda. Trebalo bi da je standard da svaka osoba može da pristupi umetničkom produktu, bez obzira da li će ona to pravo koristiti ili ne.

ISKORAK

„Ako pričamo o odnosu Asocijacije prema osetljivim grupama […] onda su tu dva diskursa. Jedan je taj da smo otvoreni i naravno da ko god dođe dobrodošao je, uz potpuno zanemarivanje toga da neće jednako često moći da dođe neko ko nema iste druge vrste mogućnosti, ne pričam o znanju, kompetencijama itd. Znači, naravno da smo otvoreni kada nam neko dođe, ali mislim da je naša odgovornost bez nametanja bilo kakve finansijerske logike da učinimo poseban korak, poseban napor i iskorak da pozovemo nekog, da privučemo, da objavimo da postoji mogućnost, da napravimo mogućnost, itd. Jedno je da će se to spontano desiti, pa ćemo podići kolica i uneti nekog  ko ne može da pređe te stepenice, a drugo je da proaktivno prepoznamo svoju odgovornost u tome da stvorimo mogućnosti pre nego što osoba dođe prvi put da bi ona i došla prvi put.”

Međupovezanost

Većina pripadnika organizacija, smeštajući se u neku od kategorija zajednica, kao onu kojoj se te organizacije prevashodno obraćaju, navode svoju povezanost i sa drugim zajednicama. Oni koji se obraćaju osetljivim grupama, nekada su u poziciji da se obraćaju i mladima, ili umetnicima iz tih društvenih grupa. Ovde ću navesti samo jedan od primera. Predstavnik grupe koja se obraća deci i mladima istakao je:

 „U sve naše zaključke uključili smo najširu javnost, prvenstveno građane i publiku, događaj i produkt rada, dok stručna javnost negde doprinosi radu svojom ekspertizom i kompetencijama. Međutim, ona isto tako može biti podjednako važna, ukoliko nam je cilj da delujemo na polju za koji smatramo da treba da se promeni. Zainteresovana javnost u suštini konzumira te kulturne sadržaje. Tu bi negde spadali roditelji dece i mladih sa kojima se radi, ali isto tako i prosvetni radnici i radnice, kao i umetnici i umetnice. Sa grupom umetnika se u suštini isto sarađuje; oni uzimaju učešće u tim programima – ulogu saradnika i saradnice, mentora, a isto tako bivaju i učesnici programa. E sada, što se tiče osetljivih grupa, moj neki zaključak iz diskusije koju smo imali je da su oni deo dece i mladih sa kojima se radi. Negde spontano je proizašla neka vrsta saradnje, vidljivost i osnaživanje ovih grupa, ali to je ono što se, u stvari, radi i sa svima ostalima. Tako da su oni u suštini deo te naše primarne grupe.”

Tu međupovezanost je teško uočiti ako se praktičari obraćaju najširoj zajednici, pošto je to najširi skup koji obuhvata sve ostale, manje podskupove. Proizlazi da se oni neminovno obraćaju svim zajednicama, te svakom pojedinačnom članu svake zajednice, što je u praksi neodrživo. Matrica elemenata i dimenzija koje bi u tom slučaju trebalo uzeti u obzir bi bila prevelika. Pitanje je onda da li se iz pozicije za-svakoga, lako sklizne u poziciju ni-za-koga-posebno. Takođe, za grupu koja se obraća zainteresovanoj publici, kriterijum zainteresovanosti usko određuje granice onih kojima se obraćaju, te će onda npr. zainteresovani mladi sami prići ovim organizacijama odnosno njihovim produktima, te nije neophodno praviti poseban iskorak u pravcu formiranja publike među mladima (i ako je to jedan od ciljeva Asocijacije NKSS, barem kako je to navedeno u njenom Statutu).

Delovanje Asocijacije

Prethodni deo teksta je ukazao na različite pozicije koje predstavnici organizacija koje čine Asocijaciju imaju u pogledu odnosa prema zajednicama. Postavilo se pitanje kako članice razmišljaju o ovoj temi kada je sagledavaju iz pozicije same Asocijacije. Jasno je da NKSS kao asocijacija koja se bavi poboljšanjem položaja svojih članica uspostavlja odnose sa telima lokalne i državne uprave, ali je pitanje i da li treba da ima planski odnos i prema nekim drugim zajednicama, ili sa najširom javnošću? Da li bi trebalo da ima ikakve strategije za razvoj bilo koje druge vrste relacija.

Tatjana Nikolić (Kreativno mentorstvo) ocenila je da jasno treba odrediti usmerenje Asocijacije u odnosu na postavljene ciljeve:

„Mislim da treba jasno da razdvojimo kome se obraćaju naše pojedinačne organizacije, a kome se obraća NKSS kao Asocijacija. NKSS se ne obraća najširoj javnosti, ne obraća se prosečnom posetiocu (ako postoji takva kategorija), nego ako smo zagovaračka platforma za određene ciljeve, onda se, kao grupa, obraćamo na primer institucijama. Sve dok imamo neku vrstu griže savesti, ili preispitivanje da li smo elitistički (nastrojeni), znači da ne razumemo da smo zagovaračka platforma. Mislim da tu treba da budemo svi jasni i da prihvatimo to kao okej i legitimno.”

Ostalo je ipak upitno – mogu li se razgraničiti ciljevi Asocijacije od ciljeva pojedinačnih organizacija, ocenila je Slađana Petrović Varagić (NFC Filmart):

 „Mislim, zbunjena sam… Sada mi treba da kažemo kome se obraća Asocijacija, a posebno kome se obraćaju pojedinačne organizacije članice Asocijacije. Da li to onda znači da to kome se obraćaju pojedinačne organizacije treba da anuliram, isključim, da bih ovde bila član Asocijacije? Evo sinoć, bili smo na predstavi „Alisa” pozorišta Patos, koja je održana u sastavu festivala „Na sopstveni pogon”, a koji realizuje Asocijacija, je l’ tako? Je l’ tamo bio koji „prosečan posetilac“? Pa, bio je! Znači, obraćamo se i prosečnom posetiocu. Mislim, kako se ne obraćamo? Ne razumem.”

Pitanje strateškog usmerenja zavisi od potencijalnog konsenzusa unutar Asocijacije, istakao je Radomir Lazović (Ministarstvo prostora):

„Šta je NKSS u ovoj priči? Da li je to Asocijacija ili je to skup svih organizacija? Jer ako je Asocijacija ja bih onda rekao – ako se postigne konsenzus oko nečega, onda se možemo baviti i nekim dodatnim temama ili zajednicama. Za mene bi to bilo – pravljenje povoljne klime, solidarnost, zajednički rad sa organizacijama koje pokažu inicijativu za bavljenjem nekom temom. […] Na Asocijaciji je da omogući da se postignu što bolji uslovi za tu grupu da funkcioniše u određenom pravcu”

Stav na koji se često nailazi, a koji ima utemeljenje i u pravilnicima Asocijacije NKSS je da, ako nekoliko članica pokrene određenu temu i želi da se bavi nekim delom zajednice, Asocijacija može svojim resursima to da podrži, ali sama ne pokreće takve inicijative. Međutim, osim pitanja zajednica, da li Asocijacija nekada može da kao programsku, otvori temu koja postaje značajna u društvenom kontekstu? Jedan od dijaloga tokom skupa jasno ilustruje pokrenutu polemiku.

NKSS SE TIČE SVIH

„Ako se mi ne obraćamo svima, neko će se već obratiti svima povodom nas. U novinama je pisalo da je NKSS asocijacija koja uzima pare od države, a ruši državni poredak. Novine  nemaju problema da kažu da NKSS referira na sve, da se  obraća svima i da se tiče svih. Samo NKSS ima neki problem s tim.” (Zoran Gajić)

Nebojša Milikić: „Da li imamo kapacitet i želju da se bavimo nekim specifičnim pitanjima van pitanja našeg statusa, proceduralnih dovijanja, uspeha i neuspeha? Hoćemo li da otvorimo pitanje sadržaja koji produkujemo, veze sa problemima u društvu, itd.? To je valjda okej, sama ta pitanja da li hoćemo ili nećemo, možemo ili ne možemo, možda postoje grupe. Ne bi bilo isto da se oglasi jedna organizacija i da kaže to je problem, ili se oko toga oglasi cela mreža; ali mi nemamo zajedničke političke stavove o tome, na primer, stav o tome odakle potiču ti problemi. Mi ćemo svi da kažemo – da, problem je što postoji siromaštvo, ali nemamo isti odnos prema poreklu siromaštva”

Marko Pejović: „Prema tome, ako sam dobro razumeo, pošto nemamo te zajedničke stavove, mi ne treba da se obraćamo bilo kome za bilo šta osim…”

Nebojša Milikić: “…što ne znači da ne možemo da radimo na tome! Ko zna, možda kroz rad napravimo neku platformu.”

Irena Ristić:Ako se ikada počnemo baviti radnim odnosima, našim radnim odnosima, mi ćemo nužno ući u preispitivanje eksploatacije u kojoj i sami učestvujemo. Često smo vodili polemike da li uopšte imamo kapaciteta da se bavimo radnim odnosima u Asocijaciji, odnosno na koji način mi sami učestvujemo u reprodukciji određenih radnih odnosa; kako mi eksploatišemo druge i samoeksploatišemo se, i na koji način održavamo sistem eksploatacije. Ja mislim da u trenutku kada budemo poželeli da se bavimo našim radnim odnosima, što mislim da bi bilo vrlo važno za Asocijaciju, – to će pokazati izvestan stepen zrelosti i funkcionalnosti Asocijacije. Zapravo mislim da je izbegavanje ovih pitanja vrlo konkretna politika.”

Izgleda da je pitanje odnosa Asocijacije prema zajednicama, teško odvojiti od ostalih društvenih i političkih pitanja. Pitanje eksploatacije, održavanja kapitalističkih mehanizama, kao i klasnih odnosa, su izgleda neminovna pitanja koja se stavljaju pred Asocijaciju, čime se postavlja i dilema promene unutar same Asocijacije, odnosno da li Asocijacija ima želju da u skladu sa okolnostima i potrebama (barem dela članica) širi i svoje fokuse. Izgleda da usled te ambivalencije u odnosu prema promenama proizlazi jedan deo prigovora koji se na ovom izdanju Sređivanja dvorišta mogao čuti – da li je ova tema (odnos prema zajednicama) uopšte relevantna za NKSS. Mislim da ova dilema koja kao da uvodi neki vrstu tabuizacije, proizlazi iz straha da se time otvara ceo korpus tema za koje ne postoji poverenje da Asocijacija može da ih drži u domenu konstruktivnog dijaloga.  Kako je Nikoleta Kusovac (LICEULICE) istakla, izgleda „da se u ovom slučaju ne radi o programskom usmerenju nego o nekom ideološkom oko koga bismo morali da imamo konsenzus, ako bismo se bavili onim o čemu pričaju Irena ili Nebojša.”

TAMO NEKI NKSS

„Ako sad ovde pričamo o tome, i ako se to ispostavilo kao tema, onda je sasvim jasno da NKSS to vidi kao temu. U tom smislu, hajde da izbegnemo tu mistifikaciju neidentifikovanog tela Asocijacije. Tamo neki NKSS…  Ako  o nekim društvenim pitanjima priča jedan ili dva čoveka na Skupštini, onda je to tema u okviru NKSSa. “ (Milica Pekić)

Složenost pokrenutih pitanja Milikić analizira u socio-istorijskom kontekstu:

„Cela evropska srednja klasa je u neizbežnom propadanju. Na duge staze ne može a da se ne izjednači sa indijskom i kineskom srednjom klasom, jer globalna privreda tako funkcioniše, po pravilima koja je sama nametnula i idealizovala. Ali šta sad, mi bismo mogli da kažemo – šta nas sve to briga? Problem je što se tu  javlja fašizam. To je problem. Ta opadajuća srednja klasa je društveni supstrat fašizma a fašizam znamo do čega može da dovede, ne moramo čak ni da gledamo Drugi svetski rat i istoriju. Dajte da vidimo šta je bilo devedesetih i kako je to funkcionisalo. Evo, juče su u Idriji uleteli nacisti u jedan skvot, prebili su dvoje mladih anarhista, koji imaju teške unutrašnje povrede, i tako to ide polako. To je samo vrh ledenog brega.”

ĆUTANJE

„Ne može NKSS da ćuti kada se pojavljuju određene stvari, fašističke prakse, tendencije. Uzmimo da se sutra dogodi ‘Kristalna noć’. Mi smo dužni da se obratimo svima, kao Asocijacija. Ne možemo biti izvan politike, i baviti se samo svojom zagovaračkom politikom, tako ja to vidim.” (Olja Nikolić Kia, ArteQ)

 „To možda tako jeste u tom slučaju, ali pitanje je da li imamo plan, da li NKSS ima projekat koji se bavi fašizacijom društva i da li sad to mi kažemo – hajde sada da se bavimo time. To je, barem tako mislim, suštinsko pitanje.” (Radomir Lazović, Ministarstvo prostora)

Razumeti povezanost kulturne i drugih javnih politika čini se da je ključno za dalje profilisanje Asocijacije. Uz osvrt na događaje u Kulturnom centru Požega, Milikić je zaključio:

„Ja bih samo, Slađi /Slađani Varagić, prim.autora/ ako je moguće, replicirao. Ponašanje čoveka koji te izbacio ili pokušao da te izbaci /uruči otkaz na mestu direktorke galerije u Požegi – prim. autora/ –, to je samo simptom. To je simptom ogromne frustracije stanovništva delovanjem i rezultatima prethodne vlasti uz koju smo mi svi bili, …manje-više srcem, ali profilom i javnim delovanjem bili smo uz tu vlast; to je bila proevropska, demokratska opozicija, do kraja se zvala opozicija, koliko god bila na vlasti. Znači to bahato i protivzakonito ponašanje je samo simptom, to nezadovoljstvo koje stoji iza njega je ogromno i ono nije samo ovde. Rezultat toga su desne „populističke“ vlade, koje izgleda kao da nikada neće na izborima izgubiti. One su rezultat decenijskih politika štednje, nametanja diskursa bezalternativnosti kapitalizmu, komercijalizacije svega pa i kulturne produkcije, uništenja javnog sektora itd… E, to je razlog da se svime time i bavimo.”

Stoga, dileme koje su ostale otvorene (a cilj Sređivanja dvorišta i nije da ih razrešava, već da otvori prostor za dijalog) je da li je NKSS ista Asocijacija koja je bila i u vreme svog nastanka, odnosno da li je prevashodno zagovaračka platforma koja teži da poboljša položaj i uslove rada svojih članica, ili je Asocijacija koja se, osim odnosa s telima državne i lokalne uprave, upušta u odnose i sa nekim drugim delovima društva? Takođe, da li se bavi i nekim drugim temama (kao što je npr. tema fašizma), na koji način, kojim sredstvima i kapacitetima? Da li zauzima neku ideološku poziciju i da li sebi dozvoljava razvoj svog identiteta, odnosno proširivanje ciljeva? Jasno je da su organizacije članice Asocijacije na različitim pozicijama u pogledu ovih pitanja, ali je jasno i da otvaranje dijaloga ne mora da vodi drastičnoj repturi unutar Asocijacije, već da može da ojača njene dijaloške kapacitete – ukoliko ima dobre volje da se ti kapaciteti ojačaju.

[1] U delovima ovog teksta gde su predstavnici iznosili stavove u ime malih grupa u kojima su diskutovali, navodio sam samo naziv grupe. U delovima kada učesnici nisu više bili smešteni u male grupe prema kategorijama koje su im bile ponuđene, već su sedeli u plenumu, te je svako pričao iz pozicije člana Asocijacije, navodio sam i imena osoba koji su govorili.

[2] Sintagma „politika identiteta” se ovde koristi da bi označila tendenciju da se osobe određene religije, rase, društvenog porekla, itd, dožive kao pripadnici, odnosno organizuju u ekskluzivne političke saveze.

Napomena

Advertisements