#4-5

IMG_9043 copy

#4

VANINSTITUCIONALNA SAVREMENA UMETNIČKA PRODUKCIJA
Da li je ideološko pozicioniranje nužno?

Utorak, 31. mart 2015. u 19 sati
Magacin u Kraljevića Marka 4, Beograd

Moderatorka i autorka teksta: Sandra Stojanović

Platforma Sređivanje dvorišta nastala je usled potrebe Asocijacije Nezavisne kulturne scene Srbije da ostvari prostor za razgovor i podelu stavova po pitanju, prvenstveno, položaja nezavisne scene i njenih aktera. Asocijacija broji skoro stotinak članica, drastično različitih samoorganizovanih struktura i inicijativa širom Srbije, usled čega se susreće sa posebnim izazovom: kako konzistentno delovati i biti relevantan igrač u kulturnom i političkom domenu, a da se pritom pomire i prevaziđu pojedinačne pozicije i individualni stavovi članica Asocijacije. Drugačije rečeno, kako identifikovati polje u kome su članice voljne da učine kompromise zarad jedne šire društveno osvešćene strategije i dugoročnijih ciljeva, a da pritom to ne znači brisanje raznovrsnosti pozicija u okviru Asocijacije? Godišnja skupština Asocijacije uglavnom okuplja članice za dogovor oko operativnih pitanja, a mejling liste su nepregledne i, za ozbiljniju debatu, neprimerene. Platforma Sređivanje dvorišta predstavlja za sada jedini struktuiran prostor za diskusiju na teme u kojima se interesi članica ukrštaju.

Četvrto po redu Sređivanje dvorište, održano je krajem marta 2015. godine u prostoru Magacina u ulici Kraljevića Marka (MKM), u Beogradu. Koncipirano je kao panel diskusija koju je moderirala Sandra Stojanović (umetnica i menadžerka u kulturi), a kao sagovornici pozvani su da učestvuju Marko Radenković (Nova iskra), Vladimir Nikolić (umetnik i asistent na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu), i Vida Knežević (Kontekst kolektiv).  Panel je bio fokusiran na pitanje transparentnosti ideološkog pozicioniranja aktera vaninstitucionalne savremene umetničke produkcije. Polazište je bila neutralna definicija ideologije, kao sistematizovanog skupa političkih stavova, društvenih ideala i vrednosti.

Ni pitanje Magacina, ni pitanje nezavisnosti, koja su bila teme prethodnih razgovora Sređivanja dvorišta, ne mogu se dalje produbiti bez jednog opštijeg sagledavanja odnosa prema ideološkom pozicioniranju na sceni. Stoga, ovog puta tema nisu bili ni konkretni umetnički ili projekti u kulturi, niti dogovor oko najpodesnijeg kursa delovanja, već pitanje koliko je za odabrane paneliste i učesnike u razgovoru bitna osvešćena ideološka pozicija, te šta su sve posledice netransparentnog delovanja. U kakvoj su međusobnoj relaciji ideološke pozicije prisutnih?

IMG_9079 spojene copy

Ključno pitanje artikulisano je u samom nazivu panela: Vaninstitucionalna savremena umetnička produkcija – Da li je ideološko pozicioniranje nužno? Iz tog prvog, proizlaze i druga pitanja: Kakve su moguće posledice, s jedne strane, nefleksibilnosti zagovornika „čistih” ideologija ili, s druge, netransparentne ideološke pozicije? Da li je odnos prema (umetničkom) tržištu i komercijalizaciji umetnosti jedno od najvažnijih mesta razmimoilaženja na heterogenoj sceni u Srbiji? Na koji način (anti)tržišna logika učesnikâ u panelu utiče na savremenu umetničku produkciju, i sa kakvim se izazovima susreću pri primeni svog stava prema tržištu u praksi? Da li postoje i, ukoliko postoje, koje su to tačke u kojima se panelisti slažu bez obzira na svoje ideološke pozicije?

Moderacija razgovora tekla je tako da su ova pitanja gradirala diskusiju, a razgovor se izdvajao od prethodnih, jer je po prvi put u okviru dijaloške platforme Sređivanje dvorišta organizovan panel reprezentativnog karaktera. Njega su činili pažljivo odabrani pojedinci i predstavnici organizacija-članica Asocijacije, ali i onih koji to nisu, a za koje je identifikovano da se, po vrednostima, modelima rada i ciljevima, među sobom značajno razlikuju. Sastav panela, kao i tema, prevazišli su okvire same Asocijacije i postavili jedan širi kontekst suprotstavljenih pozicija na razmatranje.

Na poziv za učešće u panelu odazvao se Marko Radenković, generalni menadžer inicijative Nova iskra, koja je koncipirana kao samoodrživi hab za zastupanje interesa, edukaciju, umrežavanje i rad ljudi iz kreativnih industrija. O njihovom uspehu, između ostalog svedoči i intervju koji je Marko Radenković dao o ovoj organizaciji na Forbsovom portalu (Forbes). U okviru intervjua dotakao se nekoliko ključnih pitanja ideološkog pozicioniranja, što je uradio i na samom početku razgovora:

„Mi se bavimo primenjenim dizajnom i arhitekturom, a to je nešto što je direktno vezano za, ‘ajde da iskoristim tu reč, ‘tržište’ u nekom negativnom kontekstu. Dakle, to je nešto što će izaći iz okvira kreacije i uz pomoć proizvođača, kompanija i nekih drugih partnera, ili nečega što nema veze sa profitnom delatnošću, naći svoj put tamo negde napolju. S druge strane, ono što je vrlo bitno je da je Nova iskra pokrenuta prvenstveno od strane grupe ljudi koji su, kao pojedinci, inicirali različite projekte nezavisne kulture. Svi smo na neki način funkcionisali do pre dve godine kao nezavisni producenti ili menadžeri u kulturi; da li kroz neke andergraund muzičke festivale, ili pojedine projekte u oblasti vizuelnih umetnosti. Dakle, svi mi dolazimo iz iste sfere. Ono što je bila neka naša odluka, na osnovu višegodišnjeg iskustva, je da prosto ne prihvatamo stvari zdravo za gotovo, pa smo odlučili da pokušamo da kreiramo neki naš mikrosvet, gde ćemo  ispoštovati vrednosti za koje mislimo da su bitne. One možda mogu da se interpretiraju u okviru neke ideologije, koju mi možda ne izgovaramo, ili pak nedovoljno komuniciramo, već više volimo da je komuniciramo kroz projekte i aktivnosti koje radimo. Zanimljivo je da se za neke [projekte] manje, a da se za neke više zna, i zbog toga je ljudima i dalje Nova iskra zanimljiva kao fenomen, mada vidim da i dalje ne znaju tačno čime se mi bavimo.”

Kada govori o vrednostima oko kojih su ljudi u Novoj iskri okupljeni,  Radenković naglašava:

„Ja ne mogu da pričam o vrednostima cele grupe, mi pojedinačno imamo različite poglede i shvatanja. Mogu da pričam o nekom svom utisku i onome na čemu radimo u protekle tri, odnosno pet godina. Mi smo, imajući ceo taj istorijat rada u nezavisnom sektoru iako i dalje funkcionišemo na taj način, shvatili da je za nas vrlo bitno da pokušamo da pronađemo što nezavisniju poziciju, odnosno [da razumemo] novu aktuelnu situaciju koje smo svi svesni. Pitanje nezavisnosti za nas predstavlja pitanje finansijske nezavisnosti, odnosno kako ponuditi ili eksperimentisati sa nekim novim modelima koji možda koketiraju sa tržištem, koji možda izlaze u neke potpune eksperimente, u open koncepte itd. upravo kako bismo mogli da se izmaknemo i da ne gledamo stalno prema jednom izvoru, prema potencijalnom kreatoru i tvorcu od koga zavisimo. Upravo s tim u vezi, uspeli smo da preživimo sve ovo vreme i nadam se da ćemo i ubuduće. Naša ideologija je ideologija realnosti, gde se trudimo da sačuvamo te vrednosti koje smo postavili. S jedne strane, mi možda i delujemo na neki način sindikalno, iako dolazimo iz sveta dizajna i arhitekture, žustro zastupamo stavove profesionalaca koji se bave time. […] Tako da je naša uloga dosta svestrana.”

 

IMG_9056 copy

Nakon Marka Radenkovića, predstavila se Vida Knežević, istoričarka umetnosti i članica Kontekst kolektiva. Kontekst već neko vreme funkcioniše kao platforma bez fizičkog prostora, a njihovi umetnički i kustoski napori mogu se podvesti pod levičarsko-aktivističke. Vida Knežević u svom predstavljanju publici kaže:

„Prvo par reči o Kontekst kolektivu za publiku koja nije upoznata sa našim radom. Mi delujemo na sceni već desetak godina i za to vreme se naša ideološka i politička pozicija menjala, kristalisala, fokusirala… Ukoliko gledamo neke naše ranije projekte, naravno da je moguće uočiti kako se ta pozicija formatirala i koliko nije bila u potpunosti jasna na samom početku. Kada smo počinjali da radimo, možda nismo bili svesni toga kakve ideološke i političke pozicije zastupamo, kroz naš rad – kustoski, organizatorski, umetnički, galerijski itd. Međutim, što se tiče današnje leve pozicije, treba se osvrnuti na naš razvoj. Sredinom dvehiljaditih godina, kada smo počinjali, izgovoriti da je tvoja ideloška pozicija, ili da su svetonazori, levo orijentisani bilo je i dalje, u velikoj meri, tabuizirano. Ili bar u nekim širim krugovima, osećala se nelagoda kada se o tome govorilo i naravno da to možemo kontekstualizovati kroz konkretnu društveno-političku situaciju i ekonomske odnose. Mora se uzeti u obzir i nasleđe levice, naročito devedesetih godina uloga SPS-a i JUL-a, koji su zapravo preuzeli reprezentaciju takve ideologije u javnosti i u potpunosti je degradirali. Takvo nasleđe je bilo poprilično upitno i moralo se uzeti u obzir. Dok danas, iz razloga donekle drugačije društveno-političke situacije, ne samo lokalne već i šire evropske, gde su odnosi snaga relativno drugačiji, gde sada imamo pojavu pojedinih levih političkih organizacija (govorim na evropskom nivou) i usled drugih društveno-političko-ekonomskih uslova, npr. ekonomska kriza 2008. godine, mere štednje, osiromašenje, povlačenje države, privatizacija itd. – sve to je takođe uslovilo da se leve političke pozicije sada artikulišu na mnogo otvoreniji način i da zapravo počnu da zauzimaju javni prostor, mada i dalje vrlo marginalizovano.”

U artikulaciji sopstvenih pozicija u okviru Kontekst kolektiva, Vida Knežević izdvaja dva događaja:

„To je jedna izložba koju smo radili 2008. godine, izložba Odstupanje, izložba koja se bavila savremenom  umetničkom scenom iz Prištine. Situacija u kojoj smo se našli i cenzura te izložbe i čitav društveno-politički događaj koji je proizašao, “iscureo” iz samog domena umetnosti je u velikoj meri uticao na nas. Ne samo konkretan događaj, već celokupna situacija u kojoj smo se našli, zatim neki događaji nakon toga, pozicija scene, pojedinih protagonista, s jedne strane. Zatim, s druge strane, određena solidarnost koja se javila u tom trenutku i koja je prosto uticala na naše dalje politizovanje.

Druga situacija koja nam je bila jako bitna jeste izlazak iz Centra za kulturu „Stari grad”. Zapravo, završetak projekta Kontekst galerije, što je opet bilo uslovljeno određenom kulturnom politikom opštine Stari grad. Centar je zatvoren, otvoren je UK Parobrod, koji je imao vrlo jasnu neoliberalnu kulturnu politiku. Mi nismo hteli da ulazimo u takav ideološko-politički okvir. Izašli smo iz tog Centra i nastavili rad u drugim prostorima, u drugim formatima itd. To nam je bilo bitno ne samo zbog pitanja sadržaja, tema naših projekata, već i zbog načina našeg rada. Zapravo nas je to nekako dovelo u situaciju gde smo počeli da preispitujemo radne odnose u kojima smo se našli, ali i uslove produkcije koji su nam dati, ili koje mi možemo da koristimo, i više smo počeli da se bavimo analizom kulturne politike, pojavama koje nisu samo lokalnog karaktera nego evropskog, globalnog, kao što je na primer pritisak neoliberalne kulturne politike.”

IMG_9057 spojene copy

Kako su se i Marko Radenković i Vida Knežević dotakli pitanja radnika u kulturi na samom početku diskusije, napravili su odličan uvod za narednog panelistu – Vladimira Nikolića, aktivnog savremenog umetnika koji u trenutku izvođenja panela tek započinje rad na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u zvanju asistenta. Vladimir Nikolić, is perspektive samostalne višegodišnje umetničke produkcije u svom predstavljanju ističe:

„Ja bih odmah na početku odbio da pričam sa pedagoške pozicije, zato što radim tek tri meseca na Fakultetu, tako da bi bilo neozbiljno da dajem bilo kakve ozbiljne izjave na tu temu. E sad, moja ideološka pozicija – to traži šest zagrada, minimum. Nemam problem s tim da se deklarišem kao komunista, i to nije rezultat nekakvog učenja, već sam prosto to shvatio kada sam otišao prvi put u Ameriku. Kada sam posle izvesnog vremena video da ulicama Njujorka sve poslove koji su na najnižim lestvicama rada, do poslednjeg popunjavaju Afro-Amerikanci i Latino-Amerikanci. Oni su vozači taksija, metroa, autobusa, kasirke, saobraćajni policajci, tu bledolikih apsolutno nema. Onda prosto čovek u stomaku oseti da ima nešto protiv toga i da se s tim duboko ne slaže. Tu sam ja otkrio svog malog komunistu, kojeg nisam u toj meri video dok nisam izašao iz nekog prostora u kome je to stvar nasleđa. Taj mali komunista je čulnog porekla, ne kognitivnog, ja do njega nisam došao nekim stavovima. To nije tako jednostavno kada se prebacim na pitanje umetničke produkcije. Definitivno mislim da umetnost nema nikakve veze sa demokratijom, sa pitanjima jednakosti. Za mene su to dijametralno suprotne stvari u odnosu na ono što se dešava unutar umetničke delatnosti. S druge strane, otkad je uljano slikarstvo preuzelo produkciju – vi da bi pomerili sliku, više niste morali crkvu ili zgradu da pomerite: od kada je slika ušla u modele kapitalističke razmene, ona je do dana današnjeg ostala jedan od najdekadentnijih oblika te razmene. Kada bi svojoj produkciji postavio ideološko pitanje na tako direktan i jednostavan način, ja ‘štafelaju’ više ne bih prišao nikad. Ne znam da li se sećate one rečenice iz Volstrita, kada Gordon Geko kaže: ‘Ja, brale, ne radim, ja posedujem’. I onda pogleda na sliku u svojoj kancelariji i kaže: ‘Ovo je esencijalno stanje kapitalizma, platio sam je šezdeset hiljada dolara, danas vredi deset puta toliko’.”

Na pitanje kako miri aspekt komunizma i umetničku produkciju, Vladimir Nikolić kaže:

„Tako što ostajem zbunjen nad tim stvarima. Znači, ja nemam odgovor, tu dilemu nisam razrešio unutar sebe. Tako da je za mene to nerešivo. Onda gledam da nekako ne postavljam stvari u tu perspektivu.”

Ova vrsta kontradikcije donekle je obojila ceo segment diskusije na temu odnosa prema tržištu, te i ličnog doprinosa uspostavljanju tržišne logike u Srbiji. Iako se u toku dvoipočasovne diskusuje otvorilo nekoliko tema od kojih je značajno pomenuti pitanje nezavisne scene kao jedinstvenog političkog subjekta, čini se najzanimljivijim to što je ovaj događaj bio dobra refleksija nepovezanosti i pojmovnih odnosno značenjskih razmimolaženja učesnika.

 

IMG_9064 spojene copy IMG_9067 copy

POZICIJA RADNIKA

„Stvari se moraju posmatrati iz šireg društvenog konteksta. Upravo ono što se dešava u Srbiji jeste da je ona iz jednog socijalističkog sistema preorijentisana u kapitalistički gde je zemlja potpuno devastirana, deindustrijalizovana, i jedan od načina da se pokrene ekonomija te zemlje ili samog grada, recimo Beograda, kažu stručnjaci, jeste to da se ulaže ili da se iskoristi polje umetnosti i kulture za pokretanje određene ekonomije. Sad ovo više nije nikakva nova priča, mi smo svedoci toga i u kontekstu Zapadne Evrope gde se taj koncept kreativne industrije na mnogo višem nivou dešava, i koristi. Mi sada već možemo sagledati negativne strane svega toga, a radi se o tome da je upravo tu ideološki učinak jak i snažan. Zapravo se čitav jedan jezik formuliše na drugi način,  i ono što se koristi kao pojmovni okvir u smislu profesionalca, kreativca, samopreduzetnika ne dovodi se ni u kakvu vezu sa pozicijom rada ili radnika” (Vida Knežević)

IMG_9069 copy

Vida Knežević je u toku razgovora podsetila na značaj analiziranja sopstvenog i tuđeg ideološkog delovanja:

  „Prvo, mislim da je jako bitno reći da, ako neko pokušava da analizira kakvi odnosi proizvodnje postoje u nekom okviru u kome neko radi, to ne znači upiranje prsta u nekog konkretno. Mislim da zapravo, moja i naša polazišna tačka, zbog čega analiziramo i pokušavamo da otkrijemo koji su to procesi u pitanju, proizlazi iz činjenice da je i sama naša pozicija vrlo problematična, u smislu radnih i proizvodnih uslova. Ja nemam nikakvo stalno zaposlenje, u statusu sam samostalnog umetnika. Gomila ljudi na sceni nema nikakav radni ugovor, što je vrlo teška i neizvesna pozicija. Uglavnom, gomila ljudi radi na nekoj volonterskoj bazi. A kada radi, to su ugovori od danas do sutra, bez ikakve izvesnosti u smislu garancije da će neko u narednih nekoliko godina moći sebi da obezbedi neke sigurne uslove. I ta konstantna neizvesnost dovodi ljude u situaciju da razmišljaju u kojim to uslovima rade. E, sada naravno, kada koristim koncept neoliberalnog kapitalizma, naravno da mora se uzme u obzir i određena specifičnost. Nije ista situacija kod nas, kao u Americi ili u Zapadnoj Evropi, ali poređenjem i detektovanjem nekih procesa koji se i ovde dešavaju, možemo da zaključimo da su nekakvi slični procesi na snazi. “

Aleksandra Savanović je proširila pitanje solidarnosti:

„Ja bih se nadovezala na ono što je Vida rekla. Ok, svi shvatamo da je pozicija umetnika, svih aktera na sceni neizvesna. Samo što zaboravljamo da je situacija takva za još 50% stanovništva u svim ostalim profesijama. Meni se u stvari čini da je ta leva pozicija poprilično nesolidarna, što uopšte nije ’’levo”. Ona je nesolidarna sa svim ostalim radnicima na neki način. Ono što se meni čini, i to naročito u kontekstu nezavisne scene [srpske umetničke savremene scene], jeste to da ona pokušava samo da očuva privilegije koje je nekad imala, a koje odavno više nema. Ne razumem na koji način su umetnici u tom smislu solidarni…”

IMG_9078 copy

VIŠAK

„Mi stupamo na scenu kada se eksploatacija završi, kad se višak kapitala razliva okolo. Umetnost se uvek mota ili oko novca ili oko političke moći. Pa sad, da li je u nekom komunizmu, da li je u nekom kapitalizmu, ali to je uvek jedna vazalna pozicija, otkad je ima.” (Vladimir Nikolić)

IMG_9079 spojene copy IMG_9083 copy

Na trenutke je izgledalo kao da se odvija nekoliko paralelnih razgovora, što objašnjava izostanak većih konfliktnih situacija. Aleksandar Popović je u diskusiju uveo pojam perifernog kapitalizma u relaciji sa neoliberalnim tržištem:

„Još jedan parametar vezan za tu neoliberalnu priču jeste taj da smo mi neka vrsta invalidne periferije. Problem je u tome što mi učestvujemo u istoj… hajde da prihvatimo neoliberalno tržište kao nešto što je validno… ali problem je u tome što mi učestvujemo u utakmici sa celim svetom, a startne pozicije su nam kljakave. Možda će neki nabeđeni novopečeni bogataš čak umeti da odabere da kupi neku savremenu umetnost, hipotetički gledano; možda su ga savetovali, možda će radu da raste vrednost ili šta-ja-znam, i kupiće nešto. Opet, ne zagovaram ja sad ovde neki kapitalizam s ljudskim likom, pa da se zatvorimo i jedni drugima prodajemo… Ja samo skrećem pažnju da je malo ljudi koji uopšte nešto kupuju; pitanje je da li kupuju odavde, a opet, malo ljudi nešto prodaje, i retko prodaje ovde, već negde drugde. Problem je u tome što je kapitalizam utakmica, a mi smo invalidi. Pa sad to treba da bude neka paraolimpijska Olimpijada… To je samo primer koliko su naše startne pozicije jako čudne.”

Svebor Midžić se nadovezao podsećanjem na širi kontekst:

„Na perfieriji tako izgleda kapitalizam – u Ukrajini, u Grčkoj, i tako će izgledati kod nas. Jer petsto metara dalje odavde niče fantomski grad, grad koji ne postoji, to je „Beograd na vodi”. To je kapitalizam u Srbiji. Duh-zgrade. On će se na kraju urušiti. Ovde nije pitanje samoodrživosti Nove iskre ili Konteksta, ovde je pitanje samoodrživosti države.”

IMG_9086 spojene copy IMG_9092 copy

Iz diskusije o tržištu, koja je prerasla u stub ideološke analize, valja izdvojiti i izjavu Nebojše Milikića, koji je tom prilikom problematizovao odnos privatnog i javnog sektora:

“Mislim da sada imamo dobru priliku da (razmotrimo) upravo ono o čemu je Marko (Radenković) govorio. Jer on kaže: „Evo mi smo entuzijasti, pozitivni mladi ljudi, napredni, koji hoće da promene nešto u ovom društvu, a društvo neće to da promeni, jer je lenjo i konzervativno i nazadno itd“, s čime ja mogu i da se složim kada su u pitanju neke paušalne opservacije, da se razumemo. Mi možemo da analizom ustanovimo inertnost institucija koja je zaista štetna za društvo i postojanje nekih delova društva koji imaju energiju, ambiciju… Ali zna se zašto je tako. To nije tako zato što je tako pa ne znamo zašto je tako, već postoji razlog zašto je došlo do te situacije; ona nije pala sa neba. U tom smislu, kada se interveniše sa strane privatnog sektora u taj inertni sistem, u taj organizam institucija koje, eto, ništa neće da preduzmu, to privatni sektor zapravo radi u svom interesu. Znači, on ne može to da uradi u drugom interesu od onog interesa u kome posluje, i to je naravno dozvoljeno zakonom da posluje u svom interesu; to je teško dovesti u pitanje. Međutim, šta je poenta? Kakav je to privatni sektor kod nas? Ko su ti ljudi? Da li su to ljudi koji potiču iz mita o snalažljivom preduzetniku koji je prvo kupio jednu šibicu, pa je prodao dve, pa je onda dobio četiri..? Ili su to ljudi koji su upravo uništavanjem društvenog sektora došli do svojih privatnih biznisa? Ja se bojim da je ovih drugih devedeset odsto privatnika ovde, ne sumnjam da ima i ovih prvih, ali mislim da je takvih privatnika jako mali deo; a drugi deo je onaj koji su jednostavno agenti međunarodnog kapitala – lokalni.

I kada taj, tako nastao, privatni sektor, da tako kažem – harasira društveni sektor koji je propao zato što je nastao taj privatni, u tom trenutku postoji momenat gde kreativci, umetnici, mogu da intervenišu i gde ih situacija nagoni, postavlja ih u jednu poziciju koju ne mogu da izbegnu, ali mogu da proizvedu refleksiju koja nije jednostavno klanjanje pred celom tom situacijom, nego proizvodi neku vrstu tačke otpora, mogućeg, simboličkog makar. Eto, zato mislim da je uvek imperativ imati svest.”
IMG_9093 copy

OJAČATI

„Ojačati struku, ojačati same pojedince unutar toga, treba ojačati kolektiv, sve…” (Marko Miletić)

IMG_9094 spojene copy

Marko Radenković je, pak, prisutne podsetio na nivo kontrole i odgovornosti koje jedna organizacija i svako od nas ima prilikom delovanja i odlučivanja:

„Ako mi sada pričamo o privatnom kapitalu koji naravno postoji, i ako postoji prilika za saradnju, vrlo je bitno da ste vi ti koji uspostavljate vrednosti i granicu, i na neki način vi ste ti koji dozvoljavate tom kapitalu i tom tržištu da uradi određenu stvar u odnosu na ono čime se vi bavite.”

Međutim, Vida Knežević je iznela nešto drugačiji stav:

Način funkcionisanja tržišta u samoj svojoj suštini jeste proizvodnja nejednakosti. Znači biće mesta za Novu iskru, i Nova iskra je u pravom trenutku i u pravom momentu otvorena. Ja sad opet ponavljam, nije to sad samo analiza Nove iskre, nego procesa koji se dešavaju u širem smislu. Deset-petnaest Novih iskri ne mogu da funkcionišu. Ne mogu da funkcionišu zato što sistem podrazumeva da ti imaš samo par ‘iskrica’ ili ‘zvezdica’ koje mogu da se vide, koje mogu da se finansiraju ili da žive, ali gomila ljudi, gomila aktera, gomila inicijativa će se raspasti, oni su mrtvi, nevidljivi, ne mogu da prežive zato što je to u srži načina na koji kapitalizam funkcioniše. Kada ti kažeš, to je kao razvoj i pokušaj da se podrži razvoj malih i srednjih preduzeća – ali opet, ukoliko ne želiš da to bude utopistička pozicija moraš da uzmeš u obzir analizu savremenog kapitalizma. Analiza savremenog kapitalizma je takva da se u Srbiji, na primer, dešava čitav spektar privatizacije i otvaranje terena za velike firme, velike strane kompanije koje će pojesti, koje će uništiti čitavu pojavu onih malih ili srednjih firmi koje žele da opstanu.”

Miloš Miletić se složio i dodatno otvorio pitanje pozicije radnika:

„Mislim da u celoj priči Iskre nedostaje ono što je Vida negde dotakla; ne znam kako će Iskra rešiti, da li pokušavate, da li radite na tome, kako vi obezbeđujete, u stvari, stalan posao tim ljudima? Da li ih edukujete u tom planu? Da li ih edukujete u tome da oni prosto moraju da plaćaju neke doprinose, kako će oni živeti bez penzionog osiguranja? Ceo taj sistem postoji. Čini mi se da Iskra u stvari podržava takav model gde su dizajneri konstantno frilenseri, koji rade i žive od nekih honorara; u većini slučajeva, čak nije ni plaćen porez na honorar, nego to ide nekim crnim kanalima.”

IMG_9102 copy

Na samom kraju, Vida Knežević je sumirala potrebu za diskusijom u toku samog razgovora:

„Čini mi se da svi mi ovde pokušavamo da delujemo politički i proaktivno, u smislu da želimo da menjamo zajednicu, okolinu, društvo itd. Ali mislim da je tu užasno bitno menjati i boriti se protiv tog ideološkog učinka, kad je već tema ideologija, ideološkog narativa koji govori da je ovo situacija koja nema alternativu, koja nema drugu mogućnost, koja nema rešenje, te da mi moramo jedino pod tim pravilima da se ponašamo, radimo, živimo itd. Mislim da je to pre svega borba koja se vodi na nivou jezika i znanja, pokušaja da se pokažu neki drugačiji načini ili modeli mišljenja, koji onda naravno mogu da doprinesu i konkretnim stvarima i borbama.”

Prilikom raspave o političkoj borbi Marko Radenković je izneo sumnju u to da prisutni i uopšte akteri na nezavisnoj sceni potpadaju pod isti politički subjekt. Ovo je verovatno i najvažnija dilema sa kojom se susreće Asocijacija NKSS i čija problematizacija definiše sudbinu organizacije.

IMG_9105 copy

Sređivanje dvorišta je do sada, sa svakom novom temom, otvaralo mogućnost da saznamo nešto o samima sebi i Asocijaciji. Biće zanimljivo pratiti na koji način se ova platforma dalje razvija ili šta će se umesto nje uspostaviti kao mehanizam ideološkog sazrevanja organizovane nezavisne scene. Jedno je sigurno – veći izazov Asocijacija nije imala do sada.

Napomene

  • Autorski osvrt Sandre Stojanović objavljen je u tematskom zborniku:  Ristić, I. (Ured.) Sređivanje dvorišta.Dijalozi o kulturi. Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije: Beograd, 2017.
  • Razgovor je u celosti transkribovan i možete ga pogledati ovde.

 

 

#5

SLUČAJ RADNIKA U KULTURI

Ponedeljak, 29. jun 2015. u 20.30 sati
Magacin u Kraljevića Marka 4
Javno isleđivanje

Autor i moderator: Marko Pejović (Hajde da…)

radnici

Tri radnika/ce u kulturi su, u formi distopijskog isleđivanja, javno odgovarali na pitanja koja su preuzeta iz profesionalnog psihološkog upitnika koji instrumentalizuje oslobađanje od devijantnog ponašanja, u ovom slučaju ponašanja radnika u kulturi. U uvodu autor je istakao:

„Cilj vašeg obelodanjivanja jeste da vam pomogne da se oslobodite devijantnih tajni i devijantnih sećanja koji utiču na vaš razvoj zdravog samopouzdanja i zdravog životnog stila. Važno je da budete maksimalno precizni i iskreni koliko god možete tako da možete da budete odgovorni za sve što iskrsne tokom lečenja. Iskrenost i temeljnost će vam pomoći da budete adekvatnije nelagodni sa neprikladnim ponašanjem, i pripremiće vas da izgradite zdravije samopouzdanje (bez devijantnih i sramnih tajni). Čuvanje tajni o ponašanju će vas sprečiti da postanete iskreni, kao i od uspeha u tretmanu. Informacija o ovom razotkrivanju može da se potvrdi kroz niz metoda koji uključuju ispitivanje poligrafom i/ili pletismografom, ukoliko vaš terapeut i radnik na slučaju procene neophodnim.“

Na pitanja kao što su “Kada ste počeli sa takvim (sramnim) ponašanjem? Ko je još učestvovao u tome? Gde se to dešavalo? Šta ste mislili tokom tih aktivnosti? Kako ste uspeli da ne budete uhvaćeni na delu?”* odgovarali su Aleksandar Gubaš, Mirjana Boba Stojadinović, Sunčica Milosavljević, Sandra Stojanović i drugi.

Svi prisutni imali su priliku da i sami zauzmu poziciju onog koji isleđuje ili koga isleđuju, kao i da sebi postavi pitanje da li NKSS kao mreža i prema kome zauzima isleđivačku poziciju. Da li razumemo različite pozicije unutar mreže i da li uopšte možemo da ih parafraziramo?

*Originalan naziv dijagnostičkog instrumenta je “Sexual History Disclosure,     Sexual Behavior Forms” (preuzeto iz Fisher, T. D. (ed) Handbook of Sexuality-Related Measures, New York, Routledge, 2010).

Snimak javnog isleđivanja možete preuzeti ovde.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s