#9

16729548_1444341142303892_6706542237374293866_n

POLITIČNOST FONDOVA ZA KULTURU
Da li postoji izbor?

Petak, 24. februar 2017. u 19 sati
Magacin u Kraljevića Marka 4, Beograd

Moderatorka i autorka teksta: Mirjana Boba Stojadinović

Deveto izdanje Sređivanja dvorišta održano je u Beogradu, kao panel diskusija u kojoj su pozvane da učestvuju četiri panelistkinje: Jasna Dimitrijević (direktorka Zadužbine Ilija Milosavljević Kolarac  u Beogradu), Branka Ćurčić (u trenutku javnog razgovora, ova učesnica je bila članica kuda.org i zastupala je poziciju i iskustvo stečeno tokom rada u ovom udruženju; sada je članica Grupe za konceptualnu politiku, Novi Sad), Milica Ivić, teoretičarka umetnosti i jedna od osnivačica Matrijaršije, i Paola Petrić, koordinatorka za projekte iz oblasti demokratije i ljudskih prava u najširem smislu reči, u Fondaciji Hajnrih Bel. Moderatorka panela bila je autorka ovog teksta Mirjana Boba Stojadinović.

Tema diskusije bila je usmerena ka preispitivanju uticaja projektnog finansiranja na kulturnu produkciju – na koji način u realnosti funkcioniše veza između novca/moći i kulturne produkcije. Koliko i kako domaći i strani fondovi pod pokrićem dotacija za kulturu i „projekata” iz oblasti kulture stimulišu i generišu političke sadržaje? S druge strane, ​kakav odnos umetnici, menadžeri i uopšteno profesionalci u oblasti culture, uspostavljaju sa ovakvim sistemom​? Da li postoji alternativa ovakvom načinu rada (koja ne bi bila ruralni eskapizam)? Na šta treba biti spreman ukoliko neko želi da se odupre ovakvom uzročno–posledičnom redu stvari? Gde su kritički oslonci za promišljanje ovakvih „škakljivih” tema? ​U okviru panela, razmatrane su četiri pozicije u oblasti kulture: državna službenica, civilni sektor/udruženje/zadužbina, autonomna umetnička produkcija, strani fond.

Četiri panelistkinje bile su upoznate sa kompletnom listom pitanja za razgovor i pravcem u kome je diskusija usmerena. Ipak, svaka je odlučila da se kreće u sebi svojstvenom smeru i promišlja odnos svoje prakse i izvora finansiranja. Četiri panelistkinje su obigravale oko same teme, nespremne za razgovor o politikama novca, a kojih su same veoma svesne, utoliko više ukoliko se njihova praksa (posredno ili neposredno, iz ugla finansijera, ili iz ugla onoga ko je potraživao sredstva) upušta u kultur–društveni aktivizam.

Osetljivost pitanja finasiranja, posebno u poređenju sa društvenim aktivizmom shvaćenim u širokom polju kulture, proističe iz preosetljivosti na novčane uplive koji deluju kao merilo uspeha i kvaliteta bez alternative, kako u kulturi tako i u svim drugim aspektima javnog života u zapadnoj civilizaciji, uprkos humanističkoj retorici koja te novčane uplive uljuljkava u okvire normativnog.

Jasnu Dimitrijević je profesionalno oblikovao sistem Jugoslavije osamdesetih: njena radna biografija obuhvata niz izuzetnih radnih dostignuća na zavidnim položajima, uključujući i rad u Domu omladine od urednice do direktorke, mesto direktorke Sava centra, direktorke Turističke organizacije Beograda, do današnje pozicije direktorke Kolarčeve zadužbine. Njena percepcija sistema je pogled iznutra; polazi od pitanja koje su mogućnosti za realnu savremenu kulturnu produkciju u datim okvirima i sa datim sredstvima: „U toku profesionalnog rada u institucijama kulture primenjivala sam znanja stečena na fakultetu u oblasti menadžmenta.” Stoga, njeni pokušaji za obezbeđivanje sredstava su, u samoj njenoj interpretaciji, gotovo komični u suočavanju sa nesuvislostima sistema koji ne razume kulturnu produkciju, niti načine njenog stvaranja, nadogradnje i razvitka:

„Danas, u kulturnoj politici Srbije producent je profesija koja mora da odgovori na sva pitanja i probleme kulturne politike. (Radeći u Domu omladine kao producentkinja, i kasnije direktorka, prim. aut.) nisam menjala postojeće koncepte, navike, načine rada, već sam stvarala prostor u okviru institucije za nove inicijative, bilo da su u pitanju autori pojedinci ili organizacije van insitucije, koje su svoje programe realizovali u instituciji.  Tako, na primer, u Domu omladine Beograda uvek smo dobijali više finansijskih sredstava od Sekretarijata za kulturu za programsku oblast koju sam nazvala „Nove inicijative”, nego za redovne programske sadržaje koji su imali višedecenijsku tradiciju. To je bilo sredinom devedesetih. Većina projekata za koje smo dobijali finansijsku podršku od Sekretarijata za kulturu bili su proaktivni, angažovani i tematski u vezi sa tadašnjom političkom situacijom kao vrsta otpora režimu, ili su bili programi koji su predstavljali otpor izolaciji u kulturi, u tadašnjim političkim okolnostima.

Sada, kao upravnik u Kolarčevoj zadužbini prepoznala sam mogućnost za novim inicijativama u instituciji koja ima višedecenijsku programsku tradiciju, kroz partnersko učešće Kolarca u projektu u okviru programa ‘Kreativna Evropa 2014–2020’.”

Branka Ćurčić nosi petnaestogodišnji zamor nalaženja odgovora na svako pitanje koje se pojavi u kulturnim politikama iz pozicije nezavisne kulturne produkcije. Podelila je iskustvo iz Centra za nove medije kuda.org, koji je pokrenut iz ličnog interesovanja za tada novu granu umetničkog delovanja, a potom je prerastao u žilavu strukturu četverca koji je uspeo da se frontalno suočava sa svakim izazovom i da opstane iz projekta u projekat. U međuvremenu, kuda.org se suočio sa internim trzavicama, i ostaje da se vidi kako će ih oni sami artikulisati, kako će graditi ili prekidati uzajamne odnose, i kako će se sve to odraziti na njihov rad.

„Do sada sam samo radila u ambijentu udruženja građana, čak se nadam da neću morati da ikada tražim drugi posao (sic!). To je zaista mesto koje je autodidaktičkog karaktera kada je generisanje znanja u pitanju, i mislim da je, za razliku od obrazovnog sistema kakav imamo i javnih ustanova kulture kakve imamo, zapravo poprilično otvoren prostor koji možemo da organizujemo po drugačijim principima oko kojih se složimo. Možemo čak od toga da živimo, dosta teško doduše. Možemo da pravimo projekte koji su nekad uspešni ili ne. Možemo da se bavimo svim temama koje nas zanimaju počev od umetnosti, kulture, aktivizma – ja otvoreno kažem – i politike.  Uspeli smo za ovih koliko sam ja tamo šesnaest godina, da nakupimo dve godine radnog staža, i to je bilo stvarno iznimna situacija, dakle svi smo nezaposleni. Nas je četvoro, radimo honorarno, radimo po projektima, ali pošto smo već dugo zajedno, smatramo se prijateljima i političkim saborcima. Počev od 2007, napravili smo sistem, kako ga zovem „kvazi–platom” – svi honorari skupljaju se u jednu „kasu” i mi ih delimo na jednake delove. Hteli smo zapravo da kažemo da iako postoji blaga podela rada, ne moramo se bar kao ljudi razdvajati. Ta jednakost može da se nazove ekonomskom jednakošću nezaposlenih koji pokušavaju kroz ovakav rad i ovakvu vrstu organizovanja, kao preškolovani, da prežive.”

Milica Ivić se vispreno suočava sa nelogičnostima finansiranja kulture iz oportunog i izuzetno životnog aspekta iskorišćavanja raspoloživih resursa. Umrežavanje i građenje međunarodnih veza, uz osvajanje lokalnih prostora za polujavnu umetničku produkciju, deluju da su trezveno postavljeni spram preživljavanja supkulturne produkcije. Ona svoju poziciju predstavlja iz ugla gotovo romantičarskog „plemenitog divljaka”, nekoga ko je doktorirao u teorijskom polju na najozbiljnijem umetničkom univerzitetu u Srbiji, dok zajedno sa drugim ljudima vodi umetnički kolektiv koji namerno opstaje na marginama grada, društva i kulturnog života. Svakako, ove dve linije rada nisu nužno suprotstavljene, ali se one retko preklapaju na način na koji ih Ivić uklapa:

Matrijaršija postoji mnogo kraće od pomenutih institucija. Nastala je zapravo kao jedna poluformalna struktura od nekoliko neformalnih i nekoliko postojećih udruženja. Ja sam deo tog najmanje formalnog – Mubarać; to je bio umetnički kolektiv koji postoji skoro deset godina. S jedne strane, stekla sam visoko formalno obrazovanje iz teorije umetnosti, ali zapravo moja delatnost tiče se krajnje neformalnih kolektivnih umetničkih struktura, koje u ovom trenutku postoje kao Matrijaršija – mesto u Zemunu koje mi zovemo Autonomnim kulturnim centrom. Zapravo, to je mnogo manje čvrsta struktura, mnogo više jedan skup poetika, kosmogonija, međuljudskih odnosa, i uopšte načina uverenja o mogućnostima rada i funkcionisanja, i jedna zapravo vrlo široka mreža koja u tom smislu nije čak ni čvrsto povezana sa jednim mestom, koje je možda privremeno, možda nije. Sasvim smo spremni za sve modifikacije našeg statusa.”

Pozicija Paole Petrić je takva da ona ima bogat uvid i razumevanje za šire polje savremenog stvaralaštva. Zanimljiva specifičnost njenog rada jeste obrazovanje i interesovanje za nemačku kulturu, pa još u kombinaciji sa srpskom (uključujući i književno prevođenje), i diplomatiju. Možda je upravo „prevođenje”  ključni termin koji obuhvata njenu praksu u kulturi – prevođenje iz jednog konteksta u drugi, prevođenje jednog dela nemačke politike u kontekst Srbije, i prevođenje socijalno–aktivističko–kulturne realnosti Srbije u sferu interesa njene matične fondacije, tj. uzvodno ka političkoj partiji, sve do poreskih obveznika Nemačke.

„Zainteresovanost za politiku rezultirala je time što sam počela da radim u međunarodnoj nevladinoj organizaciji Hajnrih Bel koja je netipična u odnosu na sve ove multinacionalne ili multilateralne organizacije utoliko što je ona bliska jednoj političkoj opciji u Nemačkoj; to je stranka Zelenih, tako da dobija određeni deo javnih sredstava. U našem slučaju su to sada sredstva Ministarstva spoljnih poslova, zato što je Srbija u procesu pridruživanja Evropskoj uniji i onda u odnosu na taj deo sredstava Upravni odbor Fondacije u Berlinu odlučuje šta, gde i kako će ta sredstva da se raspoređuju u odnosu na strateške ciljeve koje postavlja Upravni odbor, ali i Skupština Fondacije i u odnosu na to gde postoje kancelarije. Mi tako imamo budžet, javne novce nemačkih građana i građanki. Deo mog posla jeste da zajedno sa svojim kolegama i sa upraviteljem ili upraviteljkom naše kancelarije odlučujem o tome šta ćemo raditi, odnosno koje ćemo oblasti podržavati, ali u skladu sa našim programom i programskim ciljevima.”

Zašto bi nemačka strana, fond, partija, odnosno nemački narod ulagali svoja sredstva u stranu zemlju kao što je Srbija? Petrić odgovara:

„Nemačka politička tradicija je takva. Tradicionalne političke struje imaju svoje fondacije. To su fondacije koje su bliske određenoj političkoj opciji, ali su nezavisne u svom delovanju, zato što dobijaju javni novac, kao što ga dobijaju i političke stranke, ali ove fondacije imaju mogućnost i da generišu privatan novac, ali javnim novcem one bi onda trebalo da delaju za javne interese u zemlji. Istovremeno, one imaju međunarodno delovanje, to je deo međunarodnih geopolitičkih odnosa, gde one onda, u stvari, žele da šire svoj „kunst und kultur”, gde god je to moguće i da onda svaka politička fondacija u odnosu na svoje opredeljenje pokušava da pronalazi prirodne partnere u datim zajednicama. U slučaju Fondacije Hajnrih Bel, nemamo političkog prirodnog partnera, nego su nama organizacije civilnog društva partneri i partnerke; dakle, sve te nezavisne udruge koje pokušavaju da budu korektiv i kritika postojećim politikama, mi sa njima sarađujemo. Zato što po našem mišljenju i u odnosu na ono što jeste tradicija „zelenih”, ovde trenutno ne postoji stranka ni u naziranju na tragu onoga što je „zeleno”. Postoji par njih koje imaju u svom nazivu „zeleno”, ali nijedna oblast njihove politike nije bliska „Zelenima”. To je pojednostavljeno stanje. Da li poreski obveznici, kako…? To su odluke koje su donete Ustavom, zakonima i to je konsenzus koji postoji, ali naravno da uvek postoji debata i kritika toga šta se s tim novcem van Nemačke radi. Fondacije su neka vrsta razvojnih agencija, samo što su ovo, u stvari, mnogo manje razvojne agencije nego recimo GIZ i u skladu s tim imaju manji okvir u kome teže da, u odnosu na političko, pronađu one koji su im bliski i koji bi sutra mogli da im budu dobri partneri, recimo jednog dana u Evropskoj uniji, danas u Evropi ili, da kažem, na obodu Evrope.”

Civilno društvo postaje sila koja deluje u sopstvenom društvu, ali ujedno i nezavisno od njega, tj. ulazi u sferu homogenizacije i konsultacija sopstvenih inicijalnih impulsa ka stvaranju, preko podrške koja dolazi od strane interesnih grupa (uglavnom stranih), a koji njih kooptiraju kao svoje partnere, pretvarajući ih u produženu ruku sopstvenih interesa u međunarodnom ringu. Upravo ovaj momenat je osetljiv na svim nivoima i za sve strane koje u tom ringu učestvuju. To je investicija koja je dugoročna. Ova vrsta „nacionalnih ekonomija” možda čak pripada i modelima koji današnji svet više ne prepoznaje kao interesne u onoj meri u kojoj ga logika korporacija prepoznaje.

Na pitanje Branke Ćurčić o prirodi hipotetičke saradnje sa lokalnom strankom Zelenih, Petrić kaže:

„Sav rad koji se ovde dešava, rad političkih fondacija, jeste u stvari političko-obrazovni rad. Mi bismo mogli da im pružamo programe u svrhu podizanja njihovih znanja, kapaciteta, i veština za buduće upravljanje, na primer. I to bi uvek bilo javno – to je javni novac, mi onda javnost o tome izveštavamo i bilo bi vrlo jasno i naznačeno.”

Zanimljivo je da upravo tu gde sredstava kojima se raspolaže ima najmanje, pojavljuje se i želja za iznalaženjem alternativnih modela funkcionisanja. Milica Ivić kaže:

„Finansiranje Matrijaršije je mozaičko. Kada je osnovana, Matrijaršija nije imala nikakvu ideju o stalnom finansiranju i ono što je zadržano u principu funkcionisanja jeste da mi ne tražimo pare od projekata za nešto što nameravamo da radimo, nego isključivo tražimo podršku za ono što već svakako radimo. Naša logika je da tražimo podršku za produkciju koja se već događa i koja će se svakako dogoditi u toku te planirane godine ili perioda. Za sada, to su samo tri godine funkcionisanja. Prva godina je prošla bez sredstava, osim za podršku festivala Novo doba, koji je festival nesvrstanog stripa i koji je od trenutka od kad je osnovana Matrijaršija uglavnom tu stacioniran. Druga godina jeste bila podržana od strane Ministarstva kulture. Treća godina je bila u potpunosti bez te vrste podrške zbog naše greške, ali je to bila jedna zanimljiva godina koja je u Matrijaršiji definisana kao test koji nam šalje Bog andergraunda. To je onda u potpunosti ispalo jako dobro, zato što niko nije bio ni blizu obeshrabren tom idejom da zapravo sad treba da se dogodi festival na koji dolazi veoma veliki broj stranih autora; na lokacijama u gradu su produkcije koje treba da se dogode, kao i naš rezidencijalni program i stalna produkcija koja se tamo dešava. Zatim je postojala samo ideja da se vidi kako da se izvede svaki od tih vrlo malih pojedinačnih segmenata. I onda je to bila jako interesantna godina, jer je mozaičko finansiranje išlo kroz privremene relacije sa pojedinim institucijama koje su onda u produkcijskom smislu to omogućavale, uz jednu Indi–go–go kampanju koja je bila prvenstveno namenjena festivalu, za koji je nužno imati sredstva da bi ljudi doputovali i za ostalo.

Zapravo, taj osnovni princip jeste da prvo shvatimo šta hoćemo da radimo, a onda da shvatimo kako ćemo to da dodatno finansiramo. Kroz tu široku mrežu koja postoji, a koja nije samo lokalna, nego je vrlo razgranata; to su u principu mreže slično organizovanih mesta, koje jesu neka vrsta samoorganizacije i zasnivaju se na nekoj vrsti samofinansiranja – upravo u tim međusobnim relacijama postoji prostor za to da i mi odlazimo, da izlažemo i da dolaze umetnici, da rade. Ja nemam bolje određenje osim da to definišem kao  – ‘mozaičko finansiranje’.

Mi koristimo naš prostor. Nema zaposlenih. Postoje ljudi koji tu žive, zato što je to kuća u kojoj postoji rezidencijalni deo i postoji deo gde su ateljei i koji je isključivo za rad, pa u tom smislu ne postoje formalno zaposleni; postoje, na primer, zaduženi za atelje sitoštampe koji od toga isto tako zarađuju, ili sad već muzičke radionice, slikarske radionice, itd. Ta vrsta mozaičkog finansiranja je moguća upravo zbog te fleksibilnosti i te neformalnosti cele strukture, koja jeste materijalizovana na tom mestu, ali je zapravo jedna čudna formacija koja je razgranata drugačije.”

 

Da li je kontekst oblikovan novac koji dolazi iz određenih fondova relevantan, ili ima suštinski pozitivan uticaj na kulturne prakse? Koliko kulturni stvaraoci postaju instrumentalizovani u igrama moći i paravan za kvazi–kulturnu delatnost koja je pokriće za političku i ekonomsku dominaciju? Da li se stavljamo u službu tuđih ideja, koji su, čini se, više pojedinačni interes no opšti ljudski? Šta se dešava sa simboličkim kapitalom koji se akumulira kroz projekte?  Milica Ivić delimično odgovara:

„Ja sam poznata po tome da zagovaram neetičnost. Zapravo smo mi u jednom trenutku došli do toga da ni na koji način ta naša produkcija ne može da bude ugrožena izvorom finansija, i u tom smislu smo se rešili te vrste dileme – šta je dobar novac, šta nije dobar novac. U jednom razgovoru s Irenom [Ristić], pričala sam o ilegalnim načinima finansiranja koja, isto tako uvek naglašavam – ja lično podržavam. Ni po pitanju etike zapravo ne postoji ta vrsta problematike, moguće je da se nismo suočili sa nekim ozbiljnim problemom te vrste. Najvažnije pitanje je upravo pitanje produkcije i onda su rešene te dileme – ako to nije ugroženo, sve su to privremene konstelacije koje nas ne ugrožavaju.”

Da se bave drugom vrstom umetničkog rada, hipotetički, da li bi to bilo pitanje?

„Razumem ja tvoje pitanje, ali mi se baš zato ne bavimo drugom vrstom rada. Upravo je to pitanje izbora. Ono što je Matrijaršija nije nastalo slučajno; nastalo je iz vrlo jasne potrebe u odnosu na ostalu ponudu i vrlo je jasno bilo da je nama potrebno nešto što je nemoguće ostvariti u drugim institucijama i na druge načine. Ta produkcija jeste rubna u određenom smislu; ona jeste problematična i po svojim političkim sadržajima, pri tom ne mislim samo doslovno na sadržaj, nego ona jeste sklonjena u taj prostor polu-javnog i mi uvek kalkulišemo s tim, s velikim brojem sadržaja, umetnika i stvari koje je potrebno izlagati: šta se izlaže u Matrijaršiji, šta se izlaže u drugim partnerskim prostorima, više javnim nego što je Matrijaršija. Tako da smo mi vrlo svesni zapravo toga šta je nama bilo potrebno, i zbog čega, svesni smo ostalih prostora i zahteva. Vrlo jasno radimo s tim. Jeste marginalna, ali je svesno marginalna…”

Branka Ćurčić ističe nešto drugačiji pristup:

„Apropo našeg načina finansiranja, ono jeste projektno. Gradska uprava za kulturu, Pokrajinski sekretarijat, Republičko ministarstvo, druga ministarstva, zatim su tu projekti evropskog karaktera, dakle koje finansira Evropska komisija: administrativna dimenzija je jedna strana, druga strana je struktura samog tog fonda koji podrazumeva tzv. mečing. Počela sam sa evropskim fondovima, koje u svom razvoju od 2008. do danas vidimo kao mogućnost da nađemo neophodnu podršku. Vrlo često smo morali da se obraćamo Evropskoj kulturnoj fondaciji iz Amsterdama da se takođe uključi u mečing, a ovde je jedino na nivou republike, i to radom NKSS, uspostavljena posebna konkursna linija koja podržava međunarodne projekte, što je veliki presedan i obezbeđuje deo tog mečinga, ali ne u potpunosti. Naši drugari, partnerske organizacije iz Hrvatske, to imaju obezbeđeno, radili su na tome mnogo vremena. Ovde se radilo, ali ipak sa drugačijom državom i drugačijom vrstom otvorenosti prema ovakvoj vrsti inicijativa.”

Da li je moguće da će se, u nekoj daljoj perspektivi, državno uređenje društva ukinuti, i da će ostati nesamostalne i zavisne organizacije civilnog društva, nasuprot privatnim korporacijama? Tu su i novije tendencije u Evropskoj uniji sa zadrugarstvom, koje su zapravo rešenje da organizacije civilnog društva, udruženja građana i male inicijative postanu samoordržive. Branka Ćurčić kaže:

„Prošle godine tokom proleća objavljeni su vrlo loši rezultati konkursa za projekte u kulturi u Novom Sadu. Čitava nezavisna scena, uključujući i naše  dve organizacije, primila je nula dinara. Pri tome, mi imamo taj tekući evropski projekat, a Novi Sad se kandiduje za Evropsku prestonicu kulture. Postoji već duže vreme urušavanje svake oblasti delovanja u Novom Sadu, sa promenom većinske partije ili koalicije na vlasti. Dolaze ljudi koji zapravo uopšte ne poznaju kulturnu scenu. Oni znaju za Exit, koji sa svakom vlašću blisko sarađuje i proglašeni su za organizaciju, ako hoćete i nevladinu organizaciju, od posebnog značaja. Mi smo pokušali u ranijim inicijativama i gradskim mrežama organizacija (jedna od njih „Za kulturne politike” iz 2009. godine), da kritikujemo ovakvu situaciju.

POMAK

Prošle godine u proleće, sa kandidaturom za Evropsku prestonicu kulture, mi pokrećemo novu Inicijativu. Baš iz ove prošlogodišnje situacije, po treći put u poslednjih deset-dvanaest godina pokušavamo da se organizujemo sa drugim udruženjima i da krenemo u direktne pregovore sa vlašću, pre svega sa gradskom upravom za kulturu i Ministrom, i tu zaista ima nekakvih pomaka. Uspeli smo da izborimo posebnu konkursnu liniju za infrastrukturne troškove, što je do 45% tekućih troškova za organizacije, što nikada nije postojalo. Sada učestvujemo u pisanju Akcionog plana za kulturni razvoj Novog Sada, u koji ćemo uneti veći broj izmena, te pokušati da obezbedimo i fond za podršku evropskim projektima. Shvatamo da su kulturni fondovi sve manji i manji. Tako da je zaista pitanje u nekoj daljoj perspektivi kako to može da izgleda. Sada, u ovom trenutku, fokus je na drugim oblicima samopodrške, samoorganizovanja svakako, ako ne baš delovanje kroz projektni rad udruženja građana, kao i pokušaj menjanja tih uslova rada, a videćemo ubuduće.” (Branka Ćurćič)

Nameću se brojna pitanja u savremenom stvaralaštvu: Ko danas finansira kulturu? Da li se prećutno javno nameće stav da kultura treba da bude zahvalna finansijerima? Koji je sistem vrednovanja kulture kako u širokoj, tako i u stručnoj javnosti? Čime je najlakše korumpirati kulturnu produkciju i navesti je da preusmeri svoje ograničene kapacitete u pravcu promocije i podrške preduzetničkih nastojanja?  Ipak, ideja o javnom dobru postojala je u Beogradu, barem u namerama pojedinaca još u devetnaestom veku, ističe Jasna Dimitrijević:

Zadužbina, da se sad ne bavim istorijskom analizom pojmova, je širi pojam i odnosi se na trajnu namenu određene imovine pojedinca koji je iz plemenitih opštih razloga svoju imovinu uputio u opštedruštvenu korist. Fondacija je pravno lice bez članova i osnovne imovine, a koje je osnovano radi ostvarivanja opštekorisnog cilja.

Kad vam pričam o Kolarcu samo želim da ga uporedim sa ostalim institucijama kulture, jer smo mi isti po načinu organizovanja, broju sala, kapacitetima, broju programa, vrsti programa, kao i svi ostali kulturni centri, mislim i na Dom omladine, i KCB i SKC, ali smo različiti po načinu finansiranju i osnivačkom statusu, po poreklu imovine. Naš osnivač je pojedinac, bogati trgovac. Pred smrt, Kolarac se posvetio podizanju Kolarčevog narodnog univerziteta, što je uobličeno u njegovom testamentu, kao trajno zaveštanje imovine. To što je zgrada Kolarčevog narodnog univerziteta izgrađena 1932. godine, znači pedeset godina nakon njegove smrti, ukazuje na činjenicu da nije bilo ni lako ni jednostavno ispoštovati volju osnivača. Posle 1945. Godine, do 1956, kada je ta imovina nacionalizovana, napravljen je dogovor između države i Odbora koji je nezavisno telo, jer je vodilo računa po testamentu o imovini koja je poverena Odboru, da država 20% finansira delatnost Kolarčevog narodnog univerzijteta. Meni su bila posebna inspiracija u radu na Kolarcu reči prvog predsednika Odbora, Aleksandra Belića, koji je rekao da će u Srbiji uvek biti potrebne institucije kulture kao što je Kolarčev narodni univerzitet, jer državni sistem svojim obrazovnim i ostalim državnim institucijama nikada neće zadovoljiti potrebe građana za znanjem i kulturom. Kolarac je bio model kulturnog i obrazovnog centra, nekoliko decenija pre nastanka mreže kulturnih centara, domova omladine i domova kulture u Srbiji sedamdesetih godina, a čiji koncept je bio difuzija kulture i edukacija, i razvoj stvaralaštva u lokalnim zajednicama. U tom periodu je postojalo oko 260 kulturnih centara u Republici.

Sledeća faza razvoja kulturnih centara i promena u sferi kulturne politike u ovoj oblasti dogodila se devedesetih godina. Imali smo ratno i posleratno vreme i sve burne političke promene, ne samo u Srbiji nego i u Evropi. Nastajali su paralelni kulturni centri u fabričkim halama, industrijskim zonama, kao alternativa postojećim državnim kulturnim centrima, sa različitim finansijskim izvorima za svoju delatnost. I to jeste važno vreme i za Srbiju, ali to je bio trend na evropskoj kulturnoj sceni.Tada je u Beogradu počeo sa radom Reks, i u unutrašnjosti zemlje, razna udruženja i asocijacije, kulturne organizacije u Novom Sadu, kao i drugim gradovima u Srbiji, Vranju i u Čačku, itd. Bio je to neki angažovani stav grupa ljudi, pojedinaca koji su formirali svoje kulturne scene, u skladu sa zakonima i novim mogućnostima finansiranja, kao paralelne institucije kulture, jer postojeće državne institucije, mislim pre svega na kulturne centre, nisu imale aktivnosti koje su podržavale drugačiji i angažovani stav u kulturi i politici tadašnjeg vremena. Nikada ove institucije nisu više imale neku angažovanu i vidljivu ulogu u javnom političkom i kulturnom životu, ali se 100% finansiraju iz budzeta i nemaju finansijskih problema. Danas smo, nakon oko dve decenije postojanja nezavisne kulturne scene u situaciji da pričamo o tome kako će ona opstati i kako će se finansirati nadalje.”

Govoreći o kraju devedesetih, Paola Petrić zaključuje:

„Definitivno diskontinuitet, to je moj lični osećaj, u odnosu na to kako sam doživela kulturu pre devedesetih. Devedesete su za mene lično velika izolacija i velika ‘crna rupa’ i zaista jedno mračno doba, ali nažalost, dvehiljaditih se, da kažem, sa demokratskim promenama nismo snašli, odnosno naši demokratski upravitelji. Transformacija i tranzicija i dalje traju, jedna opšta pljačka bez ikakvog dogovora o tome šta nam je važno. Trebalo bi da da se pitamo zašto smo mi u situaciji u kojoj se većina stvari finansira projektno? I vidimo šta je uporedna praksa u Beču, ili šta je uporedna praksa u Saveznoj Republici Nemačkoj, dakle koliko tamo udruženja trči za evropskim projektima, koliko njih u Italiji trči za evropskim projektima, a koliko, u stvari, finansiraju njihove različite regije. Njima je kultura jedna od pet najvažnijih stvari koje žele da razvijaju sa svojim građanima i građankama. “

U Srbiji je svakako sada drugačije, podseća Dimitrijević:

„Nakon 2011. godina i donošenja novog Zakon o zadužbinama prestao je da se primenjuje (raniji) model finansiranja Kolarca i mi se danas finansiramo 100% od sopstvenog prihoda. Sadašnje finansiranje Kolarca je dupla greška gradske kulturne politike. Niti Kolarac dobija sredstva za troškove objekta, niti dobijamo dovoljno sredstava za projekte, a ni drugi organizatori nemaju besplatnu dvoranu, sa mogućim prihodima koji bi ostvarili od ulaznica. U međuvremenu smo zaboravili da je nestao Jugokoncert i time je Kolarac ostao bez oko četrdeset plaćenih koncertnih termina. To je bila greška kulturne politike i sistema. A partnersko učestvovanje Kolarca u projektu TAKE OVER, u okviru programa Kreativna Evropa, dokaz je da smo kao institucija spremni da pratimo trendove.”

Koliko u trci za sredstvima program počinje da prati konkursne profile? Koliko ljudi konkurišu sa namerom da dobiju novac u okviru onog što je interes fondacije koja sredstva dodeljuje? Da li se prijavljuju na konkurse da bi udovoljili zahtevima koji se traže?

Kao predstavnica jedne od takvih međunarodnih fondacija, Paola Petrić objašnjava:

„Ne mogu da kažem da stičem utisak da oni koji nas kontaktiraju same projekte adaptiraju u odnosu na posebnosti naše fondacije, ali se dešava da mi nekad u komunikaciji kažemo: „Da, jeste, to jeste nama bliska tema, ali se mi njom ne bavimo na taj način, nego malo ako može da se ‘zavrne’ ovako ili onako”, ali uvek je zaista stvar dijaloga, i interna politika je da to bude dvosmerni proces.””

To „zavrtavanje” Petrić ovako pojašnjava:

„Mi, u stvari, više volimo da pokušamo da mapiramo pojedine nezavisne udruge, formalne ili neformalne (npr.) po Vojvodini, u seoskim sredinama, i da onda krenemo od udruženja žena na primer u Stanišiću, da kažemo: ‘Koja su vaša znanja, iskustva, resursi, kapaciteti i da li uopšte razmišljate o tome da biste ikada započele neku ekonomsku delatnost na tragu socijalnog preduzetništva ili kooperativa, odnosno zadrugarstva?’”

OSLUŠKIVANJE

„Mi nismo organizacija koja javno raspisuje konkurs, dakle nikada na našoj veb–stranici nećete pronaći javni konkurs, kriterijume, tražimo ovo i ono, itd. Pošto nismo klasična donatorska organizacija, više je zadatak nas koji smo tamo zaposleni kao koordinatori ili koordinatorke da se krećemo u zajednici, da osluškujemo šta se dešava u oblastima koje su nama zanimljive. To je netipično delovanje za međunarodne organizacije gde postoje konkursi i jasni kriterijumi, a u stvari opet i upitni načini odlučivanja ili donošenja odluka. Zajedno sa kolegama iz departmana za Istočnu i Jugoistočnu Evropu, pošto smo prvo utvrdili i oslušnuli, i znamo šta jesu potrebe ovdašnje zajednice, kreiramo program i konkurišemo sa tim programom zajedno sa ostalim kolegama iz ovog departmana kod Ministarstva spoljnih poslova [Nemačke, prim. aut.]. Nekad se desi da i mi tražimo tri puta više para, pa dobijemo polovinu. Nekad se desi da na pola programskog perioda oni kažu: „Ima još nešto malo, zato što je u Ukrajini napeta politička situacija, (tamo organizacije ne mogu ni da delaju, ili u Rusiji ih proganjaju kao veštice u Srednjem veku)” tako da mi onda dobijemo dodatni novac i pokušavamo da ga raspoređujemo na najbolji mogući način. Kriterijuma nema, postoje teme.” (Paola Petrić)

Zanimljivo je da ni jedna od ovih panelistkinja nije imala iskustvo da fondacija koja je podržala projekat napravi vrednovanje projekta nakon njegovog završetka. Ili, kako kaže Dimitrijević: „Kada se završi poslednja isplata, tada počinje već sledeći konkurs, niko nema vremena da čita.”

Na provokaciju mlađe koleginice Nine Mihaljinac o cilju diskusije, Ivić je sažela pitanje nezavisne kulturne produkcije, direktno referirajući na rad Asocijacije NKSS:

„Ja bih se nadala da je ovaj razgovor postavljen sa ciljem da nezavisna kulturna scena sebe dovede u ozbiljno pitanje, to bi bilo jako dobro. Ja bih volela da je to, na primer, odgovor. Ti partikularni, pojedinačni primeri, to je sve jako zanimljivo, ali zapravo meni je prirodan način posmatranja malo više meta-teorijski; to sad nema veze sa mojim angažmanom iz organizacije iz koje dolazim, nego više sa ovim mojim formalnim obrazovanjem. Nemoguće je razgovarati o ovoj temi, a ne biti svestan činjenice da se uopšte princip vaninstitucionalnog, odnosno antiinstitucionalnog, ako ćemo ga nazvati nezavisnim kulturnim delovanjem, dešava u određenom trenutku i da se dešava s određenim ciljem. Ono nastaje devedesetih: tada je bio taj rat, tada nije bilo moguće sarađivati sa institucijama kulture, to je bila nužnost trenutka. I ako je nezavisna kulturna scena sebe generisala u nekom trenutku kada se činilo da je to bio jedini mogući način, mislim da je sada već vrlo jasno i da se mora shvatiti da je taj model koji je ponuđen pre svega kroz projektno finansiranje zapravo vodio ka vrlo jasnom uvođenju neoliberalnih modela, i da nezavisnost NKSS jeste tragično problematična pozicija, bez obzira što ona sebe teorijski pokušava da artikuliše u poziciji između tih institucija kulture koje su problematične zato što baštine nacionalne i nekakve nazadne vrednosti ili kako god, i tog nekog privatnog sektora u kojem kao sad postoji taj neki strašni Mikser kao nekakva neoliberalna konstelacija, dok se zapravo kroz ovu najproblematičniju, a to je ta nezavisna pozicija koja bi kao mogla biti odbranjena već uveo takav model u kulturi, koji se i dalje podržava.

Mislim da je danas stvarno nužno da se ta stvar vrlo jasno sagleda i da NKSS shvati i da je to taj veliki tabu o kome je jako teško razgovarati i da zapravo mora nešto da se uradi, inače teži svom samoukidanju. Poenta je suočiti se sa genezom zatečenog stanja i sa odgovornošću za to. Istražujući kroz teorijsku literaturu pojavljuju se sada, ono što je meni jako drago, analize tog stanja i onda se kaže na primer da treba da nezavisna kulturna scena prizna da je propuštena prilika da se deluje iznutra, iz institucija. Ako kažemo da to tad [devedesetih, prim. aut.] nije bilo moguće, zato što su institucije bile takve kakve su bile, to je sve moguće, ali je jako važno suočiti se s tom vrstom odgovornosti i sa vrstom odgovornosti za perpetuiranje takvih modela danas. Ja mislim da to jeste zapravo jedan veliki tabu. Moguće je da treba da protekne neko vreme, kako bi bilo jasno šta je u stvari značilo preuzimanje tih modela proizvodnje.”

TABU

„Najlakše ćemo sa sadržajima. Zapravo je problem u modelima proizvodnje, mislim upravo na pristajanje na neoliberalni model.” (Milica Ivić)

Sagledavajući problematiku na primeru Matrijaršije, Ivić precizira da se njihova produkcija održava

„…kroz formiranje mreže. I to nije entuzijazam, ja se ne slažem sa tom kvalifikacijom, to je vrlo svestan izbor. Zapravo je nemogućnost za participaciju u bilo kom drugom modelu. I moguće je da je neodrživ taj entuzijazam, ali je sve ostalo neprihvatljivo. Ako je ovo neodrživo, ne postoji onda alternativa za participaciju u nečemu drugom što je ponuđeno. Postoji mogućnost da se prizna neodrživost ove entuzijastične strukture i da se onda radi na nečemu novom. Imam jako veliki problem sa pristajanjem na ponuđene modele, pre svega u mišljenju. Mislim da potencijalnost uopšte proizlazi iz nemogućnosti. Zato su meni mogućnosti jako dosadne. Kada se izgubi ta vrsta prostora za mišljenje nemogućeg, što ja mislim da se apsolutno desilo nezavisnoj kulturnoj sceni, da onda participacija u tome postaje vrlo problematična, politički, na svim ostalim osnovama.“

 

Nakon što se diskusija završila, razmenjujući poslednje neformalne, iako potencijalno poslovne, misli i planove, u krugu nekoliko poslednjih ljudi koji su se spremali da napuste prostor, neko je s kritičkim tonom razočaranja prokomentarisao – kako ovakve diskusije obično ne dođu do konkretnih koraka i rešenja.

Zanimljiva je težnja za efikasnošću i direktnim planom delovanja, iako se širi problem očigledno ne sagledava. Sagledati problem, prozreti ga, razumeti gde zaista izmiče ono čemu se teži, istovremeno donosi i pojašnjenje šta je moguće da se uradi u datim okolnostima. Razgovori kao što je ovaj nisu prilika da se biju bitke, već su prilika da se shvati zašto se biju te bitke. Konkretno, zašto profesionalizacija i kvalitet rada u kulturi više nije dovoljan kriterijum za savremenu umetničku produkciju, već glavni argument mora da bude akt ubeđivanja, počevši od samog procesa izbora, bilo da je u formi konkursa ili van njega. Upravo u vihoru efikasnosti koji troši mnogo energije, a ne donosi mnogo koristi i smisla, pokušaj dubinskog razumevanja jeste gest pobune razuma kao iskliznuće. Imperativ produkcije u savremenoj kulturnoj produkciji u Beogradu jeste kanalisanje pobune u predvidljive, „civilizovane” , bezbedne i konačno potpuno benigne intelektualne igre bez granica; umaranje i trošenje na apsurdne radnje i delatnosti – predvidljiva pobuna kanalisana sredstvima visokog modernizma.

 

Napomena:

Autorski osvrt o dijalogu objavljen je u tematskom zborniku:  Ristić, I. (Ured.) Sređivanje dvorišta.Dijalozi o kulturi. Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije: Beograd, 2017.

Advertisements