#2-3

IMG_8794 spojene copy

LEGITIMIZACIJA KULTURE
Šta očekujemo od države?

Ponedeljak, 19. januar 2015. u 19 sati
Društveni centar Oktobar, Beograd

Moderatorka i autorka teksta: Boba Mirjana Stojadinović

Nezadovoljno civilno društvo oblikovano je na teritoriji bivše Jugoslavije devedesetih godina kao alternativa državnom aparatu koji je nosio predznak krvavog nacionalizma. U širem kontekstu, „nagli razvoj nevladinog sektora pojavio se u zapadnim zemljama kao rezultat procesa restrukturiranja države blagostanja.”>>, tj. procesa jasnog formiranja civilnog sektora i legalizovanje njegovog odvajanja i postepenog izopštavanja od državnog aparata, a vremenom i fondova. Može se reći da je ovaj proces u fazi dostizanja cilja.

Na pojedinačnom, privatnom nivou u Srbiji devedesetih godina, distanciranje od državne uprave subjektivno je značilo prepoznavanje sopstvenog glasa, i prava da se „misli svojom glavom”. Završetkom devedesetih, inercija „osnaživanja civilnog sektora” nastavljena je, uprkos javnoj slici povratka državne uprave u ruke dotadašnje opozicije – demokratski nastrojenih političara. Iako formalno promenjena, državna uprava jedino što nije nastavila bio je miloševićevski politički pir otvorenih ratnih sukoba, pri čemu odvajanje Crne Gore i Kosova od Srbije deluju kao konsekventni sa procesima koji su vođeni devedesetih. Tokom vremena,  političke funkcije bivaju vraćene u ruke političkih elita koje su vladale devedesetih, sa izuzetkom samog Miloševića.

Namernim i svesnim aktom neuključivanja civilnog društva u javno delovanje od dvehiljaditih naovamo, državna uprava postaje imuna na sopstvene građane koji misle i rade drugačije od onog što politička vrhuška želi. Ovo je de facto označilo isključivanje dela građana države iz sistema prava, mahom najobrazovanijih u zemlji, dok su njihove obaveze nastavile da rastu (porezi, doprinosi, i sl.). U isto vreme, zaposleni u državnoj upravi koji nemaju pravo odlučivanja ucenjeni su platama, odnosno sopstvenom i egzistencijom svojih porodica, te prinuđeni na nedelanje, može se čak reći – ciljano pasivizovani do razine debiliteta. Država investira u tzv. „hladni pogon” institucija koje većinom nemaju kapaciteta da iznedre sadržaj visokog profila, pa čak ni niskog profila, već simuliraju produkciju koja se očitava samo u raportima višim instancama. Većina relevantnih programa u institucijama su vaninstitucionalne produkcije.

Do polovine druge decenije ovog veka, postalo je jasno da je operacija „odstranjivanja” mahom najumnijih i najobrazovanijih ljudi u zemlji uspešno završena, tako što su javni statusi tih ljudi marginalizovani, nepodržani, neprepoznati i nevrednovani, dok se kroz državne konkurse i generalno kroz sisteme sprovođenja državne moći podržavaju strukture, organizacije i pojedinci koji održavaju status quo, dakle situaciju bez intelektualnog i profesionalnog integriteta kako u polju kulture, tako i u obrazovanju, zdravstvu, ekonomiji, pravnim pitanjima, unutrašnjoj i spoljnoj politici.

Drugo izdanje Sređivanja dvorišta o odnosu nezavisnih/vaninstitucionalnih profesionalaca u kulturi izvedeno je u formi plenuma u kome su učestvovali: Marko Pejović (Hajde da…), Stevan Vuković (SKC), Milica Pekić (Kiosk), Radomir Lazović i Dobrica Veselinović (Ministarstvo prostora), Ljubica Beljanski Ristić i Sanja Krsmanović Tasić (CEDEUM), Nebojša Milikić (KC Reks), Sandra Stojanović i Irena Ristić (Hop.La!), Mina Aleksić (Prostor), Nela Antonović (Mimart), Marko Miletić (Kontekst kolektiv), Nataša Vranić, (koordinatorka Asocijacije), Andrija Stojanović i Virdžinija Đeković (Tačka komunikacije), Zoran Ilić (Prozaonline) i moderatorka dijaloga Mirjana Boba Stojadinović (Frekvencija).

Pošlo se od pitanja: Šta je to što akteri nezavisne kulturne scene očekuju od države? Kao i uzvratno: kako vidimo da nas država vidi?

Na prvu loptu, „podrazumeva se” da su očekivanja vezana za finansijska sredstva od kojih zavisi produkcija, ali suštinski, razmena između države i nezavisnih profesionalaca u kulturi ostaje neartikulisana i, iz ugla nezavisnih, deluje represivna od strane državne uprave. U kojoj meri se razmena sa „državom” u praksi svodi na lične kontakte, na činjenja usluga u kojima će državni službenici upražnjavati svoju moć iz senke institucije u kojoj će biti doživotno zaposleni, u zamenu za odobravanje u formi „netalasanja”, tj. nepostavljanja nezgodnih pitanja od strane onih koji potražuju svoja prava kao građani.

Suptilnija pitanja uključivala su i pitanje – kako definisati državu u odnosu na nezavisnu kulturu. Da li se država svodi na upravljanje sredstvima prikupljenim od poreza (zajedničko dobro) i njegovu distribuciju putem različitih organa, kao što su ministarstva, gradske i opštinske uprave, agencije i kancelarije. Koje su dodirne tačke nezavisnih profesionalaca i države?

Kako sebe definišemo u odnosu na državu? Da li je naš status – status građana, aktera nezavisne kulturne scene, profesionalaca u kulturi, ili nešto četvrto? Šta je država u odnosu na ove „statuse”? Da li država uopšte želi da vidi među građanima profesionalce koji ne žele da pripadaju armiji državnih činovnika, uplašenih da će izgubiti posao i spremnih da rade i ono što ih direktno diskredituje, pa čak i egzistencijalno srozava?

Šta nas frustrira u saradnji sa državom i državnom upravom? Da li je to neusklađenost sa realnim zahtevima kulturne produkcije, pravljenje lažne istorije (na primeru izveštaja projekata koji su podržani na konkursima), neodazivanje na pozive za komunikaciju?

Početak razgovora obeležila je inicijativa Milice Pekić da se postave praktični zahtevi nas kao protagonista nezavisne scene prema državi, koji bi uključivali „sistemsko finansiranje rada od države, bilo da se radi o zasebnoj budžetskoj liniji koja bi bila usmerena samo na finansiranje aktera nezavisne kulture, bilo da se radi o nekim operativnim grantovima, odnosno višegodišnjem finansiranju koje bi pokrilo i organizacionu strukturu i operativne troškove rada nezavisnih aktera, (zatim rešavanje) pitanja prostora, i mogućnosti da se obezbede javni prostori, kao i obaveza da institucije ustupaju resurse nezavisnoj sceni.”

Pitanje Magacina

Pitanje prostora nametnulo se kao najopipljivija tačka bez koje nezavisna scena ne može da radi, pri čemu u javnoj upravi postoje resursi koji bi mogli da joj se stave na raspolaganje. Magacin u ulici Kraljevića Marka jedan je od primera prostora koji je 2007. godine Uprava grada Beograda dala na korišćenje nezavisnoj sceni, nakon što je inicijativa zaživela sa obe strane. Kako u pravnom pogledu gradska uprava to ne može da uradi direktno, ona je formalno dala prostor Domu omladine, koji je onda po konkursu ustupio prostor određenom broju organizacija. Ugovor koji je trebalo da se potpiše po ulaženju organizacija u Magacin nikada nije potpisan, te formalni status organizacija koje su tu radile nikada nije validiran. Iako je pet organizacija, na konkursu, dobilo prostor na korišćenje, prostorom je „upravljano” i paralelno ga je koristio samo Dom omladine, mahom za izložbe amatera. U trenutku izrade ove publikacije, u toku je obeležavanje desetogodišnjice korišćenja prostora, sa nedefinisanim statusom, iako se u međuvremenu Dom omladine povukao iz formalnog upravljanja prostorom, koje je prebačeno na otvoreni kalendar članova Asocijacije NKSS.

Upravo na dan kada je održana ova diskusija u okviru platforme Sređivanje dvorišta, članovi Asocijacije bili su na sastanku sa Sekretarom za kulturu. Sastanku je prethodio sastanak sa direktorom Doma omladine, na kome je učinjen napor da se dođe do razumnog rešenja, s obzirom na to da Dom omladine očigledno nema kapacitet da uređuje program u Magacinu, a s druge strane, nezavisna scena ne samo da ima kapacitet, već joj je prostor neophodan za svakodnevne pripreme programa i njihovu realizaciju.

Radna grupa za Magacin, koja je među ostalim uključivala Irenu Ristić, Radomira Lazovića i Milicu Pekić, kao prisutne na ovoj diskusiji, sačinila je model kako Magacin treba da izgleda, i detaljno razradila njegov program rada i način upravljanja, na osnovu iskustava sličnih prostornih struktura u okolnim zemljama. Ovaj predlog, zajedno sa predlogom ugovora o saradnji, odnosno potencijalnom statusu Magacina, predat je Domu omladine na spomenutom sastanku. Razmenjeni su utisci o mogućim ishodima.

Stevan Vuković: „Ja ne verujem da Dom omladine, kao i druge budžetske institucije, imaju kapaciteta, niti da imaju dovoljno motivisane zaposlene da rade i preko toga što inače rade.”

Milica Pekić: „[Sekretarijatu] je [naš] predlog razuman; oni smatraju da imamo mnogo više argumenata, kao i da smo sa našim predlogom i bekgraundom u prednosti. Ipak, ne žele ništa da prejudiciraju, očekaju i tražiće odluku Doma omladine. Istovremeno su nas pitali, u slučaju da Dom omladine već ima neki svoj program, da li smo zainteresovani za neki drugi prostor? Nama svakako treba multifukcionalni prostor koji zadovoljava potrebe različitih formata, po logici resursa centra, kao servis za veliki broj organizacija.”

Radomir Lazović: „To je fora – možemo da vam pomognemo, ali samo ako vi nađete prostor koji je idealan; onda nema baš nikakvih problema: niko ga ne koristi, nema dugova… E tu, navodno, hoće da pomognu. Kako da dođete do te informacije?”

Pitanje prepoznavanja

Prostorni kapaciteti, čak i za institucionalne kulturne produkcije, sužavaju se u odnosu na lokalnu istoriju u periodu od pedesetih do devedesetih. Iako su se poslednjih desetak godina pojavili prostori za kulturne industrije, kao što su vaninstitucionalne produkcije sadržaja koji koriste sredstva umetnosti i kulture radi ostvarivanja političkih ili striktno profitabilnih ciljeva, prostori za nezavisnu i neprofitnu kulturnu produkciju su više nego ograničeni. Jedan od takvih prostora je Magacin u ulici Kraljevića Marka, a jedan od razloga koji je prepoznat u razgovoru jeste pitanje valorizacije neprofitabilne kulturne produkcije kao društvene vrednosti, a ne samo kao lične.

PRIZNANJE

„Ako bi meni nešto trebalo od države, uprave, konkretnih institucija i sistema, to bi bila neka vrsta priznavanja i prepoznavanja. Sve drugo, mislim da će onda mnogo lakše doći. Ovako, možemo da izvučemo neku korist, ali ne vidim suštinsko shvatanje onoga šta mi radiomo i zašto treba rešiti prostor i ostale potrebe. Ne znam kako se do te vrste prepoznavanja i priznavanja dolazi.” (Marko Pejović)

Marko Pejović: „Ja ne vidim da oni prepoznaju šta tačno radi nezavisna scena. Možda samo neki od njih, u svoje lično ime, znaju o čemu je reč, ali ne postoji potvrda institucije koja će reći: ovi ljudi su važni, ove organizacije su važne, to što oni rade je važno za ovaj grad i za ovu zemlju, pa ih onda treba nekako podržati. Ja to ne vidim kao osnovu za saradnju, na kojoj bi se onda sve drugo postavilo.”

Sanja Krsmanović Tasić: „Mislim da je Marko dotakao suštinski problem. Pre par godina, održan je sastanak u Rige od Fere kada je Nebojša Bradić [bivši Ministar kulture] ekplicitno objasnio da postoji nekakav glavni deo kojim se bavi Ministarstvo kulture i onda ‘dođete na red vi, kako vas ja šaljivo i ljubazno zovem – autsajderi’. Ja sam reagovala na to, pitala sam da li shvata koliko je takva formulacija uvredljiva, jer vrlo često smo upravo mi koji dolazimo iz polja nezavisne kulture na neki način epicentar promene. Onda je bio potpisan protokol [između NKSS i Ministarstva kulture i informisanja] koji je vrlo brzo, za vreme mandata ministra Tasovca, ukinut. Ja zaista mislim da oni tako percipiraju stvari: nismo ni „neka tamo margina”, ni „ključna margina”, ma ne – [mi smo] autsajderi. To je osnovno pitanje: kako promeniti takvu percepciju?”

Radomir Lazović: „Priznanje i prepoznavanje koje mi očekujemo očigledno neće doći. Sad bi, u stvari trebalo, sagledati šta mi možemo da uradimo.”

Stevan Vuković: „Ne treba biti u toj meri idealističan pa misliti da je potrebno neko priznanje i da postoji instanca koja može nekog da prizna, kao i da to priznanje može da rezultuje nekom ključnom promenom. Koliko ja vidim, i Ministarstvo kulture i Grad Beograd na silu prihvataju to da su osnivači nekih institucija i s obzirom na njihove formalne obaveze oni moraju da ispoštuju te institucije, iako smanjuju plate i smanjuju budžete. Teško im je da ispune i svoje formalne obaveze, a kamoli još da podrže nekog drugog prema kome nemaju formalne obaveze. Znači, institucije nezavisne scene i ove druge institucije razlikuju se samo po tome što ove sa nezavisne scene nemaju taj budžetski status, ili nemaju osnivače koji imaju obavezu.”

Marko Pejović: „Upravo je tu razlika – neko je rekao da priznaje BITEF ili koga god. A onda imaju obavezu i moraju toga da se pridržavaju. Znači, oni su prepoznali instituciju tog festivala kao instituciju koja je za ovaj grad i državu vrlo važna.”

Stevan Vuković: „Nisu je oni prepoznali, oni su je osnovali.”

Marko Pejović: „Ali za Polifoniju nije tako. Ona je uvek bila doživljena kao deo nezavisne scene, a ne kao institucionalna.”

Milica Pekić: „I nema sredstava.”

Stevan Vuković: „Dobro, ali to je u stvari išlo kao prateći program BITEF–a, to je druga stvar.”

Marko Pejović: „Tako država doživljava celu scenu, kao prateći program institucionalne kulture.”

PRAZNA SLAMA

„Meni se čini da govorimo o državi, a zaboravljamo činjenicu da društvo čini državu. Da svi ovi problemi o kojima pričamo kao što je neprepoznavanje, potiču iz nepostojanja društvenog konsenzusa oko toga šta su vrednosti za koje se kao društvo zalažemo i iz kojih onda proizlazi cela država. Čini mi se da to možemo da napravimo jedino ako pravimo koalicije sa drugim akterima u društvu. Meni se čini da ne postoji konsenzus oko toga da je ovo čime se mi bavimo zapravo važno. Hoću da kažem da naš problem nije u tome što nas ne prepoznaje država, nego što nas ne prepoznaju naše komšije. Nego sve – ‘Ljudi gladuju, a vi tu hoćete neku publiku, mlatite praznu slamu…’ ” (Dobrica Veselinović)

Marko Miletić: „Plašim se da u ovom političkom polju nažalost postoji konsenzus oko liberalizma, mera štednje itd, pošto sve stvari koje mi zahtevamo – nestaju, država se povlači, postaje manja. Mi tražimo stvari koje efektivno nestaju iz našeg društva, političkog i ekonomskog polja. Ne može država da utiče na Ministarstvo da vrši pritisak na medije da prate kulturu, ukoliko mi imamo zakon koji kaže da od juna ne postoje državni mediji. Dakle, država po svojim zakonima ne može od privatnika da zahteva da rade ovo ili ono. Postoje neke odredbe kao što je „javni program” koji se podrazumeva. Ali, oni pod kulturu mogu da gurnu i Grand šou i Pink zvezde, ili bilo šta: ‘To je kultura i ćao’.  Grad je pre neki dan nekoliko institucija kulture prestao da finansira, prebacivši ih u nadležnost opština koje izjavljuju da nemaju para za to. Navodno, ove godine će ih finansirati sa 15, 20, 30%, a sledeće sa 0%. U Barajevu ili u Grockoj će nestati javne institucije kulture.

Čini mi se da treba da vidimo kojoj državi se mi obraćamo. Mislim da zapravo nije pitanje šta zahtevamo od države kao nezavisna scena, već kakvu državu hoćemo. To je ono mnogo šire i teže pitanje.”

Nebojša Milikić: „Mislim da se vrtimo oko izbegavanja teme o kojoj smo na prošlom sastanku diskutovali. Da li mi hoćemo da zatvorimo oči pred činjenicom da nezavisni, uopšte nevladin sektor nije stabilizovana društvena institucija u ovom društvu? On nije prihvaćen, osim što je neka referentna tačka za iznošenje različitih stavova o svemu ovome. To što mi ne možemo, to što kaže Dobrica, da komšijama objasnimo uopšte čime se bavimo i šta radimo i zašto je to važno, to je takođe posledica toga što to nije društvena institucija… Nezavisno delovanje u kulturi je deo građanske mitologije Zapada i ono ima svoje konstitutivno mesto u toj mitologiji. To mesto je problematično; recimo, sve te nezavisne asocijacije na Zapadu finansirane su i od države, manje ili više. Zato mi u nekom vakuumu u vezi budžetiranja kao da nećemo da se orijentišemo, jer se bojimo posledica. Bojim se da su one vrlo, vrlo kritične, ali mislim da nam to ne pomaže.

Mi pričamo o državi kao da je to nezavisan, samostalni birokratski mehanizam koji ima neku svoju logiku, koju delom zaista ima. Ali to je ujedno i aparat političkih elita. Ko je danas politička elita u Srbiji? SPS i SNS, a te partije su samo otkrile pravu sliku poželjne elite u zemlji perifernog kapitalizma: poslušna, politički potpuno neambiciozna, bez ikakvih ideja, samo prima agendu iz političkih metropola i procesira je u sopstvenu ekonomiju i društvo. Uz povremenu patriotsku galamu, da se zamažu oči. To je taj ideal. Tu agendu otvoreno i kontinuirano generišu zapadni centri moći, odnosno politički i ekonomski centri neokolonijalnog sistema. Isti ti centri formalno insistiraju i na pomoći države ovom i onom sektoru, na saradnji sa nevladinim organizacijama, finansiranju elementarnih potreba, a s druge strane politički i ekonomski forsiraju te elite kojima to uopšte nije blisko. Za šta bi jednom Ivici Dačiću ili Aleksandru Vučiću bio potreban bilo kakav nezavisni centar u kulturni, ili bilo čemu? To je naša realnost. Bojim se da takav centar ne treba realno ni Demokratkoj stranci, ni ovim drugim strankama, samo tu priču one tako pričaju iz neke kurtoazije, nekog bontona političkog… Pritom, ove nametnute ekonomske „reforme“ uništavaju i decenijski razvijane resurse i procese edukacije, odgajanja publike; uništavaju slobodno vreme u kom ti jedino stvarno i praktično možeš da razvijaš interesovanja, obrazuješ se za učešće i razmenu u različitim oblicima kulturnog života i produkcije. To sve planski nestaje, jer nije potrebno dominantnim konzumerskim principima kulturne proizvodnje i potrošnje. Dakle, na osnovu čega mi očekujemo da će sad neko da iskoristi taj aparat države da podupire rad nečega što je nezavisni sektor?

Ja pozdravljam i čestitam ljudima iz UO Asocijacije koji idu na sastanke i lome se. Bez toga nema ni razvoja političke svesti generalno. A s druge strane znam, kao što smo videli na nizu naših sastanaka, da mi imamo različita mišljenja u okviru Asocijacije. To je sad neka pat-pozicija, ne možeš ništa da namećeš ljudima. Ali kako god da okreneš, šta god da sa mukom ispregovaraš ili prećutiš, vratiš se na isto – sve dok se ne ispostave neki generalni zahtevi prema političkom sistemu, sve je to od-danas-do-sutra. Ja ne vidim prostor u kome bi nekom pametnom taktikom i strategijom stvari mogle da se promene u datim okvirima. Doduše, možda mogu da se ne pogoršaju, što je takođe velika stvar.”

Sandra Stojanović: „Kako smo svi svesni da nećemo dobiti priznanje, nemamo priznanje, za mene se pitanje svodi na to – gde su te pukotinice  u kojima možemo pronaći neku korist za nas? Meni ne treba priznanje od države; pomirila sam se s tim da nemam priznanje od države, jer nemam ništa od nje. Trenutno je država nešto prema čemu se konstantno upravljamo, stalno se nešto korigujemo i ograničavamo, umesto da pokušamo da radikalizujemo svoju poziciju u drugom pravcu, da osvajamo neki drugi prostor. Da osvajamo prostor koji je alternativan, i za koji mislim da sad stvarno ljudima treba. Meni je pitanje imamo li neki pametan način da prečešljamo sve te zakone, da vidimo šta u ovom trenutku možda možemo da izvučemo za sebe, ali suštinski to ništa ne menja. Šta mi tražimo od države nije rešenje ni za šta.”

Pitanje političke borbe

Kada praksa kulture, bilo da se radi o vaninstitucionalnoj ili inistitucionalnoj, biva potiskivana iz javnog života i iz javnih budžeta, odnosno, kada deli sudbinu svih javnih neprofitabilnih delatnosti kao što su npr. i zdravstvo i obrazovanje, onda se pitanje neminovno diže na viši nivo. Da li činjenica da su umetnost i kultura toliko ograničeno prisutni u javnom životu ukazuje na to da pitanja konstitutivnosti sadašnjeg upravljanja državom, na svim nivoima, nisu javno redefinisana nakon naizgled neupitnih tranzicijskih procesa? Dok se u javnosti gaji slika o državi blagostanja, zašto se u praksi sprovodi privatizacija javnog polja za odabrane?  Da li je pitanje trpanja kulture pod tepih indikacija, ne partikularnih društvenih praksi, već opštih društvenih procesa koje je potrebno frontalno adresirati?

Sanja Krsmanović Tasić: „Možda bi trebalo da preokrenemo celu priču? Želim da podsetim, i da pitam da li smo svi zaista svesni kojim resursima raspolažemo imamo i kakvo je to bogatstvo koje Asocijacija ima. A to smo mi. Nije to pitanje prostora, ili da li se soba greje, ili ima li buđi – to su ljudi, to je moja glava i ono što ima u mojoj glavi i kod svakog od vas. Postoje u svetu razni alternativni pravci. Ne znam jeste li čuli za Banku vremena. Mi možemo da napravimo našu Banku vremena i da na taj način razmenjujemo svoje kapacitete, znanje, talente, štagod, međusobno. Ja mogu nekome da pomognem da napravi performans na otvaranju izložbe, a da taj meni pomogne da uradim dizajn za program predstave… Mi imamo kapacitete koje moramo da pokušamo da razvijemo, jer mislim da je zaista mračno vreme. Kad god kreneš da se sa sistemom rveš, shvatiš da se rveš sa dimom, da tog sistema i nema, i da je to sve uzalud.”

Irena Ristić: „Mislim da je odustati od države pomalo detinjasto. Država je jedna velika riznica tvojih ličnih para i para tvojih komšija. I onda, odustati od toga, pustiti tamo neke lopove da kradu, a mi ćemo sami.. takav rezon meni nije prihvatljiv.”

Radomir Lazović: „Pitanje je – šta je granica našeg političkog delovanja i da li je ima.”

Nebojša Milikić: „Mi se nismo udružili u ovu asocijaciju da bismo politički delovali i ne treba to sad forsirati. Nije bitna samo Asocijacija; pitanje je da li imamo nas dvoje-troje ovde želju da promenimo ovaj sistem i da mu se suprotstavimo ozbiljno. Ima načina kako se to radi. Samo što mi izgleda da realno nemamo tu želju i ta ideja nam nije privlačna, i onda je sve drugo agonija, manje ili više romantična. Nije to samo do Asocijacije, vidite da ni dobro artikulisane levičarske grupe ne mogu da naprave smislenu političku platformu ili akciju, nego sve isto „prčkaju” nešto, zavisi kako se koja snašla. Situacija je sledeća: srednja klasa je okupirala društvene resurse promene i htela-ne-htela koristi ih za očuvanje svog položaja.”

VODEĆA ULOGA

„Asocijacija nije faktor koji može da napravi koherentni politički predlog ili projekat, ali ne bih ni na koji način sprečavao dalju politizaciju Asocijacije zato što se ona dešava na najprirodniji način. S druge strane, kako situacija deluje sad u Evropi, mislim da dobar deo tih pokreta, partija, koje su uspele nekako da se organizuju i da dodirnu politički establišment, učinile su to uz podršku civilnog sektora koji je u tome imao ogromnu ulogu. Meni deluje da će i ovde, ukoliko dođe do bilo kakvog političkog organizovanja, civilni sektor imati jako vidljivu ulogu.” (Marko Miletić)

 

Nebojša Milikić: „Po mom uvidu, nema tog političkog predloga na političkim scenama Evrope, možda ima u Južnoj Americi ponešto, i to u vrlo specifičnim uslovima svaki put. Nema toga zato što je dominantan model kapitalističkog načina produkcije hegemon. I onda moraš sa tim da igraš gubitničku igru. Šta imamo u Kini? Komunistička partija je uvela kapitalizam, najsuroviji na svetu, jer da bi se odbranio od hegemonije moraš neprekidno da je konceptualno obuhvataš, studiraš, a moraš nešto i da jedeš… i da se braniš… i dok to sve radiš, i to svakoga dana, revolucionarni žar te ne greje baš mnogo… uloga vođstva je da taj žar održi… ali ne vođstva koje je unapred odustalo da ide bilo gde”

Marko Pejović: „Da li mi sada govorimo o tome kako je tema ovog skupa pogrešna? Onda mi nemamo šta da pitamo državu, ne očekujemo ništa od države, ja to tako razumem – nego mi očekujemo od sebe, pitamo se da li ćemo se nekako drugačije angažovati ili ne.”

Nebojša Milikić: „Ja od države očekujem da podrži proizvodnju i održanje sistema koji ljude čini jednakim. Eto ti u jednoj rečenici.”

Ljubica Beljanski–Ristić: „U okviru države postoje određeni zakoni iza kojih država, kobajagi, stoji. Samo treba insistirati da država radi ono što treba da radi, ono što u zakonima piše. Na kraju krajeva, vlast je promenljiva kategorija. Nezavisna scena, po meni, nije toliko promenljiva i mnogo je izdržljivija.”

Nebojša Milikić: „Mene zanimaju ti primeri saradnje nezavisnog sa javnim institucijama; nisam baš siguran da oni postoje.”

Stevan Vuković: „Nije to saradnja javnih institucija i nezavisne scene, već saradnja sa pojedincima. Pa evo Nela, Nela pravi toliki broj programa u javnim institucijama…”

Nela Antonović: „Sedamdeset dva u SKC-u povodom 30 godina rada Teatra Mimart tokom prošle godine.”

Nebojša Milikić: „Ali SKC nije imao takve ambicije, on samo ustupa prostor.”

Ljubica Beljanski–Ristić: „Nije to samo ustupanje prostora, oni to stave u svoj program.”

Nebojša Milikić: „Ali ja to ne računam u program SKC, izvinite. Taj program je nastao nezavisno od SKC, i samo koristi resurse, to nije to.”

Stevan Vuković: „Evo ja primam platu u SKC, ti resursi meni nisu dostupni kao zaposlenom u SKC, zato što je oficijelna politika – smanjujemo vam plate, smanjite obim aktivnosti. Javne institucije se gase direktivom odozdo, programski.”

Nebojša Milikić: „Ali ja ne vidim da je to dokaz da akteri sa nezavisne scene, u bilo kojoj kombinaciji, doprinose programu javnih institucija. Ja to tako ne mogu da vidim. Ja to vidim samo kao jedan oblik suživota.”

Radomir Lazović: „Šta bi po tebi bila saradnja?”

Nebojša Milikić: „Saradnja bi bila da se, u generisanju  programa, nađu zajednički interesi, zajedničke platforme i neka dugoročna…”

Stevan Vuković: „Ali to ne može da se dobije mirnim putem, na tome može jedino da se insistira.”

Radomir Lazović: „Mislim da ti napori da steknemo neki uticaj, koliko su oni politički – to je pitanje… Zato sam pitao: koja je granica našeg političkog delovanja kao Asocijacije. Je l’ ima neko ideju gde je ta granica?”

Nebojša Milikić: „Kako da se jedna grupa ljudi, nebitno da li je u pitanju Asocijacija ili ne, bavi tim pitanjima u ovim uslovima, kad je svaki dan borba za preživljavanje? Kako da se bavi političkim problemom? To je čista umetnost.”

Irena Ristić: „Ipak, kapaciteti su dinamička struktura. To se menja i stoga se ne slažem da ne treba da se time bavimo, samo zbog toga što u ovom trenutku ne možemo. Mi smo okupljeni ovde zapravo iz potrebe za politizacijom, i ako pogledaš ljude koji ovde sede to su ljudi koji imaju potrebu za artikulacijom ideološke pozicije Asocijacije.”

NEZNANJE

 „Mislim da mi i ne znamo ko se čime bavi i da ne znamo koji su nam resursi, tako da je to jedna od osnovnih stvari: trebalo bi da se upoznamo.” (Ljubica Beljanski–Ristić)

Marko Miletić: „Što se tiče neprofitnog, čini mi se da bilo kojoj kapitalističkoj državi veoma odgovara da civilni sektor preuzima socijalno staranje, preuzima edukaciju, preuzima kulturu, preuzima sve… To njima odgovara, zato što ova država tako ima manje troškova. Programi koje mi pravimo državu manje koštaju nego program neke institucije, itd. Zato se stvaraju ‘gongovi’, lažni NGO-ovi koji uzimaju pare, pa se to zapravo preliva partijama.”

Nebojša Milikić: „Nezavisni sektor svuda, ne samo u kulturi, ima upravo tu istorijsku funkciju da preuzme funkcije države blagostanja koja je uništena prvim talasom neoliberalizma krajem sedamdesetih, početkom osamdesetih. To je rodno mesto nezavisnog sektora.”

Marko Miletić: „Ja mislim da mi jesmo u nekoj vrsti transformacije, ali ne mislim da je ona svesna. Mislim da se ona dešava zbog okruženja u kome se nalazimo koje nas tera na to. I dobro je da mi uspevamo, makar se trudimo da balansiramo i da se ponovo snađemo, da postavimo nove temelje ili šta već.

Ovo što ste pričali oko istorijata nezavisne scene čini mi se da je veliki talas formiranja novih NGO-ova, pa i u kulturi, poslednji put bio negde sredinom prošle decenije, 2005–2008, i mi zapravo nemamo mlađe ljude, kao što nemamo ni mlađu publiku, nemamo ni mlađe članove u Asocijaciji, nemamo novih NGO-ova, ovo što je sakupljeno je sakupljeno. Nema novih zato što su takvi uslovi. Šta mladi mogu sada? Da započnu beskonačno volontiranje, a to isto mogu da rade u institucijama sa nadom da će možda dobiti neki sigurniji posao. U našoj organizaciji mogu da volontiraju isto tako beskonačno, ali verovatno neće dobiti taj siguran posao, kao ni ja. To je veliki problem. Mi trenutno uopšte nemamo uslove za reprodukciju nezavisne scene, ukoliko ona treba da preživi iz nekih razloga. Ona se ne reprodukuje, ona zapravo zamire. Ne samo zbog toga što mi manje produkujemo programa, nas je sve manje na nezavisnoj sceni.”

Ljubica Beljanski–Ristić: „Mislim da se stvaraju razne nove scene za koje mi ne znamo.”

Marko Pejović: „Stvaraju se, ali imaju drugačije agende od onih koje ti očekuješ, o tome se radi, zato i ne znaš za njih.”

Nebojša Milikić: „Prvi taj talas u vezi sa otporom Miloševiću, pojavom stranih fondacija, to je sredina devedesetih. Drugi talas o kome ti govoriš posledica je pomeranja jednog broja te NGO elite u državne institucije i otvaranje tog prostora, pod relativno blagonaklonim ili bar zamišljeno blagonaklonim stavom te vlade koju je NGO sektor podržavao dok je dolazila na vlast. Posle toga, kad su sve te iluzije razbijene, zašto bi se neko pojavio u nezavisnom sektoru?”

Radomir Lazović: „Meni je jako zanimljiva kombinacija tvoje razočaranosti i revolucionarne svesti. Bilo mi je zanimljivo i ovo šta se dešava u Zvezdi. Ljudi koji su  tamo sa nama napravili tu okupaciju, to su filmadžije, svršeni studenti koji su svesni problema u sistemu, svesni su da za njih nema mesta. U trenutku kad ima mesta za njih, prestaje sistem da bude problem. Sad je već sve u redu. Mi smo napravili mesto, i to je to. Za mene je to bio jako veliki šok. Ni mi nismo bili svesni šta se tačno dešava, jer smo sa njima proveli nekoliko meseci planirajući situaciju, i kako smo ušli u Zvezdu sve se okrenulo za 180 stepeni, bez ikakve kritike, bez ičega.”

Marko Miletić: „Potpuno razumem to što pričaš, ali čini mi se da je to realno stanje. To bi se desilo i sa radnicima iz čuvene Jugoremedije, međutim, oni se bore i danas. Pitanje je šta bi bilo da su uspeli na kraju da pokrenu svoju proizvodnju, da ih niko tamo ne smara, i da oni budu mali akcionari, da li bi ostali politički aktivni? Čini mi se da bi se samo neki od njih možda cimali oko drugih stvari.”

Radomir Lazović: „Muka natera čoveka da se bavi time.”

Marko Miletić: „Nisu svi jednako zainteresovani da se bave politikom. To što ti želiš da šire politizuješ ili što bih ja voleo, je jedna stvar, a druga stvar je realnost.”

Radomir Lazović: „To je samo loša procena. Mi nismo to videli u njima, jer smo mi tri meseca proveli u zajedničkim dogovorima oko toga, a onda primetiš da su najosnovnije stvari odmah prvog dan nestale. Za sastanak na koji su svi pozvani dobiješ odgovor: ‘Ne možemo mi sad sve da pozovemo.’ Čekaj, kako ne možemo? Nije ovo vaše! Reprivatizacija tog prostora je nastupila u istom trenutku.”

Ova diskusija postavlja pitanje de facto obespravljenim pojedincima – koja su njihova očekivanja od države, od centra moći koji upravlja resursima, i kojima doprinose i sami ti pojedinci. Odgovori su varirali od konkretnih: šta je to što zahtevamo od države da ona promeni u tretiranju vaninstitucionalnih aktera u kulturi kako bi društveni i socijalni položaj ovih aktera bio trenutno bolji i kako bi imali perspektivu; do druge strane spektra koje se ogledalo u pitanju – šta hoćemo da sistemski promenimo u društvu; šta je to što nezavisna scena nudi kao alternative; koji su principi za koje se zalažemo kada govorimo o javnom dobru?

Svojevrsni zaključak može da bude da poboljšanje opšte situacije u kojoj se nalazi kultura, a posebno odsustvo bilo kakvog javnog položaja za vaninstitucionalnu kulturu, ne leži samo u radu na poboljšanju komunikacije sa aktuelnim vlastima i uticaju na strukturalnu podršku kulturi, već očekivanja leže u mnogo široj društvenoj promeni koja će izgraditi kapacitet da razume važnost savremenog stvaralaštva. Nije društvo to koje treba da se menja da bi primilo kulturu, već savremena vaninstitucionalna kulturna produkcija već sada ima kapacitet da sagleda mogućnosti za bolju društvenu situaciju koje samo društvo, na čelu sa političkim elitama, trenutno nema.

U trenutku kada se u diskusiji kaže da država ne postoji mimo svojih građana, tj. da država nije veća od skupa naših pojedinačnosti, sagovornici su suočeni sa nepostavljenim pitanjem – šta očekujemo jedni od drugih? Majka političnosti svih politika, banalno pitanje „šta očekujemo od države” lomi se u internim odnosima u okviru Asocijacije. Zbog same prirode subjektivnosti umetnosti i kulture one nikada neće moći da deluju u polju svakodnevnih politika onako kako ih tretiraju dnevne novine i TV programi. Osnovana kao utilitarna organizacija, Asocijacija možda nije u mogućnosti da osvoji javno polje zato što njene politike kulture nikada nisu bile artikulisane mimo podrazumevanih modernističkih vrednosti dvadesetog veka, koje su danas izgubile aktuelnost. Više puta su u okviru Asocijacije postojale inicijative da se postavi pitanje ideološkog usmerenja Asocijacije, no uvek bi preovladao stav da ukoliko se ukrste mačevi na ovom pitanju, postoji realan rizik da se Asocijacija raspadne. Da li onda Asocijacija opstaje zbog partikularnih interesa? Eto nam teme za sledeću diskusiju.

Napomena
Autorski osvrt Mirjane Bobe Stojadinović objavljen je u tematskom zborniku:  Ristić, I. (Ured.) Sređivanje dvorišta.Dijalozi o kulturi. Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije: Beograd, 2017.

mkm

#3

UTISCI O SLUČAJU MAGACIN

Nastavak rasprave o otvorenoj platformi
za programe organizacija nezavisne kulture

18. februar 2015.  u 18 sati
Magacin u Kraljevića Marka 4, Beograd
Moderatorka: Irena Ristić

Kakvi su utisci o početku javne rasprave o Magacinu? Imaju li nadležni sluha za dijalog ili ne? Da li su pokazali dobru volju da sarađujemo po pitanju Magacina? Hoće li uopšte biti dijaloga? Pod kojim uslovima? Kakav je naš odnos prema situaciji kada neko prisvaja pravo da trajno koristi javne resurse osporavajući pritom drugima pravo korišćenja?

Da li je javnom raspravom otvoreno samo pitanje prostora ili je slučaj Magacin dobar povod za problematizaciju kulturne politike u odnosu na savremenu kulturu i umetnost?

Kakve su procene daljeg razvoja događaja po pitanju Magacina, u narednih godinu dana?

Ko je taj koji će dati legitimitet praksama nezavisne kulturne scene u Srbiji, ako je stručna javnost to već učinila, a zakon omogućio?

A ko je uopšte savremena nezavisna scena u Srbiji? I ko je od nas spreman da preuzme odgovornost za suprostavljanje koruptibilnosti sistema?

Snimak prvog dela razgovora možete preuzeti ovde.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s