#6

14462934_1252501094821232_3251678494549692882_n

NEKO NAS POSMATRA…
Razvoj publike: Edukacija, participacija ili propaganda umetnosti?

7. oktobar 2016. u 19 sati
Magacin u Kraljevića Marka 4, Beograd

Gost-moderator: Goran Tomka
Koordinator i autor teksta: Aleksandar Gubaš

Šesta sesija Sređivanja dvorišta bila je posvećena razvoju publike i održana je u formi okruglog stola koji je moderirao dr Goran Tomka iz Novog Sada, a učestvovalo je preko 20 aktera sa domaće nezavisne kulturne scene. Budući da je ovaj okrugli sto bio ujedno i deo projekta Neko nas posmatra/Audience is looking at you, koji finansira Regionalna platforma za kulturu Kooperativa, a realizuje MKC Bitola u partnerstvu s Asocijacijom NKSS i mostarskim OKC Abrašević, događaju je prisustvovalo i dvoje predstavnika MKC Bitola. Među prisutnima bilo je i nekoliko studenata, od kojih su neki učestvovali kao polaznici raznih programa razvoja publike.

Početni okvir za diskusiju dao je sam moderator.

Goran Tomka: „Predložio bih da krenemo od jedne stare filozofske ideje da u svakom društvu postoji nepisani društveni ugovor, u kome stoji šta znači biti deo nekog društva. Po toj ideji, svaki ugovor podrazumeva da postoje neke jasne ugovorne strane, koje slobodno dolaze u neki prostor i dogovaraju se eksplicitno, otvoreno, racionalno, transparentno. Ono što je pitanje je – da li mi danas imamo društveni ugovor? Ja mislim da ga nemamo, da smo u nekim prethodnim verzijama ovog društva to možda imali malo jasnije. Danas kao da ne znamo da li smo neoliberalni, da li smo levi, birokratski, koja je uloga tržišta… U nedostatku tog ugovora, čini se da je ono što radimo kopiranje drugih ugovora, možda sa Zapada. E sad, zašto ja pričam o svemu ovome kada mi govorimo o razvoju publike? Zato što mislim da, ako želimo da temeljno promišljamo razvoj publike, mi zapravo razmišljamo o odnosu između organizacija, institucija, umetnikâ, stvaralaca i njihove publike. I ono što mi je pitanje i metafora večeras jeste – da li postoji društveni ugovor sa publikom? Da li organizacije – u ovom slučaju nezavisna kulturna scena (NKSS) -– poseduju nekakav društveni ugovor sa svojom publikom? Šta bi to značilo posedovati takav ugovor? Šta je to što zahtevamo od publike, šta je to što dajemo publici, kako mi komuniciramo, šta postoji u tom odnosu, kako mi razumemo jedni druge?

Na kraju uvoda, Goran Tomka je pozvao prisutne da se prisete svojih prvih susreta s pojmom razvoja punlike, što je podstaklo Višnju Kisić na kratki istorijski osvrt:

Radila sam pre par godina u Narodnom muzeju u zbirci strane umetnosti i zanimalo me je na koji način je ta zbirka od svog osnivanja 1850-i-neke godine pa do tog trenutka korišćena, istraživana i izlagana… a posebno me je zanimao odnos prema publici. Mnoge tehnike koje se danas sugerišu u okviru razvoja publike kao koncepta itekako su primenjivane i tada, prvo samo u okviru propagandne delatnosti, pa onda i pedagoške (jer onda se nije koristio pojam “edukativno”). Čini mi se da je tada postojao mnogo sistemskiji odnos, i mnogo jasniji ugovor između onog šta jedna institucija treba da radi u odnosu na svoje društvo i korisnike i donosioce odluka. Svaka izložba bila je praćena pozorišnom predstavom, radio programom, obrazovnim aktivnostima… A primenjivane su i „oglašivačke” metode: npr. prilikom promocije gostujuće izložbe Van Goga u Beogradu šezdesetih, Narodni muzej je, kao organizator, štampao je pamflete na kojima je pisalo „S verom u Boga i Van Goga” i bacao ih po gradu. Osim svojoj redovnoj publici, muzej se obraćao i slučajnim prolaznicima na ulici, provokativnim pamfletima koji „padaju sa neba”. Danas je u ovoj ustanovi odnos sa publikom  mnogo zamagljeniji, zatvoreniji i manje hrabar, a mnoge prakse o kojima danas govorimo i ‘uvozimo’ ih kao razvoj publike itekako su postojale i ranije.“

P1480396

Ovo prisećanje na prve susrete sa centralnim pojmom okruglog stola podsetilo je Srđana Tunića na njegova prva razmišljanja o tome ko su zapravo ti misteriozni posetioci i koliko institucije (ne) razbijaju glavu oko toga.

Ja sam se prvi put susreo s terminom ‘razvoj publike’ radeći u Muzeju afričke umetnosti, gde se postavilo pitanje – ko je ta publika što dolazi u muzej i šta oni zapravo žele u muzeju, šta očekuju od neke izložbe, odnosno, šta mi koji radimo u instituciji mislimo da je njima neophodno? Čini mi da se veliki broj institucija postavio tako kao da publika treba da se prilagođava institucijama. Naravno, uvek treba da postoji neki balans između toga šta profesionalci žele da ponude i onoga šta potencijalni ‘korisnici’ (što je isto ušlo kao neki pojam u celu priču) možda žele i šta bi se njima možda dopalo da vide. Postavlja se i pitanje – kako neke diskusije otvoriti prema publici, koju uglavnom čine mladi profesionalci, ali i neki drugi ljudi koje to zanima.“

Dalji tok rasprave o prvim susretima s pojmom „razvoj publike“ naveo je neke učesnike da se dotaknu i uloge obrazovnog sistema.

Ivana Jovanović Arsić:Većina institucija – u našem slučaju organizacija sa nezavisne kulturne scene, zaista ne zna ko je naša publika. Prvo je neophodno sprovesti upoznavanje naših posetilaca, a još važnije je da se vidi ko su ti koji nisu posetioci, i zašto nisu posetioci, da li je odgovornost samo na nama ili je problem mnogo dublji? Moje udruženje [Kulturis] se već par godina bavi projektima koji razvoj publike posmatraju pre svega iz perspektive edukacije, još u školskom, pa i predškolskom uzrastu. Putem razvoja potreba i navika kod dece, polako gradimo publiku koja će jednog dana biti publika savremene umetnosti ili nekih drugih oblika umetnosti.“

Ana Fotev:Ja ne znam kad sam se prvi put susrela sa pojmom „razvoj publike”, ali s edukacijom publike srela sam se odavno, zato što sam student muzičke pedagogije, te je naš osnovni cilj da stvorimo ljude koji su zainteresovani za muziku – klasičnu, tradicionalnu, koju god vrstu – i da kod njih podstičemo otvorenost, da od početka gajimo kritički način mišljenja i analitičko slušanje. To bi trebalo raditi od samog početka i ne prepuštati porodici, zato što deca dolaze iz raznoraznih miljea, a sam školski sistem je jako bitan.“

Tema je zatim vraćena na definisanje publike i na postavljanje odnosa između organizacija i zajednica u kojima deluju, uz problematizovanje stavljanja znaka jednakosti između te dve strane.

Irena Ristić:Ceo taj prosvetiteljski manir da mi edukujemo nekoga zapravo implicira da smo mi bolji i da nešto znamo – pitanje je da li možemo da pomerimo taj diskurs na neku zajedničku proizvodnju znanja. “

P1480407

KRUG

„Meni je u kontekstu nezavisne scene potpuno jasno ko nam je publika: mi smo publika jedni drugima. Samo je pitanje da li mi želimo da proširimo taj krug i koliko smo spremni da taj krug proširimo? Jedni drugima ćemo biti veća publika onda kada bude više ljudi koji se bave onim čime se i mi bavimo.“ (Irena Ristić)

Virdžinija Đeković:Sam taj pojam „razvoj publike“ je negde posledica razvoja kreativnih industrija. Kreativne industrije, odnosno ta vrsta publike koja njima pripada, izazvale su neke nove oblike razvoja publike – koji su, kao što je Višnja rekla, zapravo sve ono što već vrlo dobro poznajemo, samo što mislim da je sad prosto pretočeno u novi društveni kontekst, u kome postoje i kreativne industrije, i savremeno stvaralaštvo, i nekakve institucije i ustanove, a s druge strane i nekakva nezavisna kulturna scena. I sad ta nezavisna scena na neki način želi da pristupi publici, da uvede principe participacije i sve ostalo – a zapravo dolazimo do toga da se nezavisna scena i dalje drži vrlo uskih krugova i na tome zasniva pravila svog kvaliteta. Mi stalno ispitujemo kako da povećamo publiku i očigledno u tome ne uspevamo. Problemi su razni; ja uvek ističem da je to na prvom mestu manjak kapaciteta samih organizacija, koje uz pomoć štapa i kanapa treba da naprave program, pa ne stižu da se bave tamo nekom publikom.”

Još malo istorijske perspektive u diskusiju unela je Irena Ristić:

Kulturna politika socijalizma imala je decentralizovanu platformu, u kojoj je svaka mala opština imala svoj Dom kulture i direktno je komunicirala s ljudima. To je potpuno drugačija vizija odnosa prema zajednici. Sada se navodno priča o decentralizaciji, ali zapravo smo u jednom krajnje centralizovanom periodu, koji je isključivo u funkciji ukrupnjavanja, festivalizacije, industrijalizacije kulture… […] Ja to vidim kao krajnje orkestrirano. Ne mislim da su svi ti mali domovi kulture propali zato što ljudi više nisu imali potrebu za njima, već je trebalo stvoriti uslove za upliv krupnog kapitala.“

U okviru pokrenute teme, neizbežna je bila i terminološka debata o tome koji izraz je najbolje koristiti: publika, korisnici, konzumenti ili ciljna grupa?

Goran Tomka:  „Zanimljivo je pitanje zašto u ovom sektoru koristimo pojam koji je u toj meri otvoren i neodređen. Ko je publika? Čini se da svako može biti publika, ali recimo kad Ceca peva, ona ne kaže “draga publiko”, već kaže “moj narode”, a ni DJ nema publiku, već klabere itd… S druge strane, smatramo uvredom kada kažemo “korisnici” ili “ciljne grupe”? Dakle, tu se vode razne simboličke borbe koje nisu gotovo uopšte rasvetljene.“

Ivana Jovanović Arsić: „Kako izgleda zapravo odnos koji se gradi s korisnicima? Da li će on biti iskren, konzistentan i odgovoran ako se pozovu ljudi na neki događaj koji nazovemo interaktivnim i participativnim, a on je samo simbolično takav? To je jedan delikatan odnos koji vi s poverenjem gradite s nekim ko je vaša publika, i terminologija u tom smislu jeste važna, jer njome definišemo vrstu odnosa koji želimo da kreiramo s nekim ko dolazi da vidi nešto što smo mi stvorili. Ja sam dosta radila sa bibliotekama, i onda su mi ljudi skretali pažnju da mi ne možemo da kažemo da su njihovi konzumenti čitaoci – ne, oni su korisnici, i to je jako važno u javnim bibliotekama zašto je neko korisnik, a ne samo čitalac.“

Nela Antonović: „Ovo je 21. vek; kad čujem da su publika konzumenti, to je tragedija! Razvoj publike odnosi se na nešto sasvim drugo, što se očigledno ovde u Srbiji ne kapira. Nije suština u tome da vi razvijete publiku da bi vas ona pratila, nego da ona pre svega utiče na projekte, da dolazi na predstave i postane aktivna publika. Suština je da dovedete jedan-na-jedan što više ljudi da ovde govore, što više mladih. Kad  čujem ‘konzument’, pomislim – idi u samoposlugu pa kupuj!“

 

 

POSTOJI RAZVOJ, i RAZVOJ, i RAZVOJ

„Ja bih rekao da postoji razvoj publike koji je zapravo razvoj potreba publike da želi ono što mi nudimo; postoji i razvoj publike koji je zapravo razvoj programa koje možemo da ponudimo za publiku koja već postoji; a postoji razvoj publike koji razvija kod publike neke alate koji je generalno čine boljim i kritičkijim građaninom.“ (Goran Tomka)

„Postoji i razvoj publike koji nije razvoj publike za tvoje programe, nego za neku umetnost uopšte. Sve vreme pričamo o razvoju publike za organizacije; ja vodim čitalački klub za tinejdžere, ali naša organizacija nema neke programe za njih, nego mi jednu manju grupu mladih, koji su neka vrsta mladih ambasadora čitanja, šaljemo po školama da pokažu svojim vršnjacima šta sve ima od savremene književne produkcije interesantne za njih koju bi mogli da otkriju, i da od njih naprave čitaoce. Dakle, ti kojima se oni obraćaju nisu konzumenti naših programa, već ih učimo da postanu čitaoci generalno.“ (Aleksandar Gubaš)

Posle pokušaja definisanja publike i njenog odnosa sa organizacijama, rasprava se približila suštini procesa koji se dešavaju i aktivnostima koje se vrše pod tim, ne sasvim preciznim, pojmom „razvoj publike“.

Višnja Kisić:Prvi termin za odnos organizacija kulture sa građanima je bio propagandna delatnost, pa onda pedagoška delatnost, pa razvoj publika, a danas na toj skali najvišu poziciju zauzima participacija građana. Meni je zanimljivo da posmatram taj naš prosvetiteljski napor kao neku vrstu propagande. Propaganda je baš iskrena reč za ono što u većini slučajeva radimo, a svaki sledeći termin sve više zamagljuje taj odnos, bez da nužno podrazumeva i promenu pretpostavki i praksi tog odnosa. Iako se mnoge naše metode nisu mnogo promenile od onih koje su korišćene u sklopu propagande, postalo je kulturnije i politički korektnije da to nazovemo „pedagoška delatnost“, i sugerišemo da se bavimo decom i edukujemo ih, iako je uglavnom i način te edukacije usmeren na stvaranje kulturnih potreba kod dece (a samim tim i potrebe za našim delovanjem) i jeste deo nakakve propagande za umetnost. E onda postaje nedovoljno poželjno ne samo da prosvetiteljski „edukujemo“, nego „razvijamo“ publiku, pa je, kad razmislimo bolje, arogantna i pozicija u kojoj razvijamo, pa hajde da kažemo da, u stvari, radimo zajedno, i da i oni učestvuju. Umetnost i kultura gube onu društveno-političku poziciju koju su imale, i koja je omogućavala neke resurse i neki simbolički kapital u kome je bilo ok reći da propagiramo ili edukujemo; mi u novim uslovima gledamo kako da se ušunjamo koristeći poželjnije termine, a da pri tom eksplicitno ne objašnjavamo da nam je jedna od agendi održavanje pozicije kulture i umetnosti kao javnog dobra, a time i naše pozicije.“

Posebno zanimljiv deo cele ove diskusije bavio se razmatranjem postojećih praksi participacije, uz pokretanje pitanja da li je to u sadašnjoj situaciji zaista uključivanje ili možda pre silovanje publike.

Višnja Kisić: „Mislim da je važno osmišljavati prostore za participaciju kao praksu kulturne demokratije, ali na način koji nije tiranski prema učesnicima, ali i prema profesionalizmu ili stvaralaštvu aktera u kulturi. Ako se sva umetnička dela, produkcije i stvaralački procesi pretvore u participativne poligone u kojima simuliramo kvazi demokratiju i korišćenje kulture i umetnosti isključivo za postizanje ciljeva drugih javnih politika, učestvujemo u podrivanju struke i društvene pozicije kulture i ne omogućavamo stvarno osnaživanje građana. U domenu kulturnog nasleđa, imamo ipak malo drugačije pretpostavke – pitanje mesta pojedinca i određene društvene grupe u politikama sećanja usko je vezano i za poziciju te grupe u današnjoj strukturi moći, pa su zato važni procesi učešća građana kroz usmena sećanja, predanja, doniranje predmeta.“

Srđan Tunić: „Često institucije žele da opravdaju neke svoje delatnosti tako što će uključiti publiku, a onda je pitanje do koje mere se publika zaista uključuje, da li oni mogu da menjaju neke strukture i pristup – i opet, da li je to samo neko povremeno otvaranje onako kako to ljudi iz institucija žele, i pod njihovim uslovima, a ne zapravo neki sadržaj koji zaista može da bude kontrolisan ili iniciran ili podržan od strane same publike?“

PITANJE PARTICIPACIJE

„Kad govorimo o razvoju publike, participaciji, uključivanju, stalno razmišljam o tome da je to zapravo na neki način silovanje publike – ti nekako tu previše angažuješ te ljude, a s druge strane, u svim tim procesima mnogo je zapostavljena praksa kritike, koja bi trebalo da bude osnovna funkcija publike. U tom smislu mi se čini da je užasno smanjen prostor za kritiku.“ (Virdžinija Đeković)

Na temelju zanimljivih primera koje je iznela Višnja Kisić, povela se priča i o propustljivosti granica između konzumenata, publike i stvaralaca, te o mogućnostima aktivacije građana da zaista koriste prostor otvoren za participaciju.

Višnja Kisić: „Kroz rad Evropa Nostre Srbija, pokušavali smo nekoliko projekata koje smo zamišljali s idejom participacije građana, i koji su naivno otvoreni svima, a vidite da ih ti “svi” ne koriste.  Navela bih kao primer dva zanimljiva projekta participacije koje smo radili poslednjih godina. Jedan je bio Mesto koje volim, sa Banca Intesom i Republičkim zavodom za zaštitu spomenika kulture, za koji je odziv bio neverovatan: 1.400 ljudi pravilo je aplikacije za mesta koja oni vole i još je njih nekoliko desetina hiljada glasalo za tri glavna mesta! […] I ti ljudi su zaista kreirali sadržaj aplikacija, nisu samo došli na neki masovni festival. Postojala je nagrada, ali ne za one koji učestvuju, već za restauraciju odabranih lokaliteta koje građani predlažu, dakle za javni prostor. Posle toga radimo projekat Beopatrimonium, kao online platformu za nasleđe Beograda, i ko god ode na tu platformu, može da mapira svoju tačku u gradu i postavi svoju priču i sećanje u vezi tog mesta. Dakle, osmišljeno je nešto što je navodno potpuno otvoreno, a u realnosti ga nije koristio niko ko direktno nije učestvovao u radionici ili mu nismo direktno prišli u nekoj od akcija na ulici. Znači da samo postojanje neke platforme koja je otvorena, kao i organizacije koja je otvorena, ne znači apsolutno ništa samo po sebi, već da su stvaranje prostora za susrete sa građanima, ciljanje na specifične grupe i procesi edukacije važni za podsticanje učešća. Ali nam jeste bilo važno da shvatimo da npr Banca Intesa ima mnogo širu mrežu korisnika nego Evropa Nostra Srbija ili Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, ali i mnogo veće budžete za javno oglašavanje svog prisustva i aktivnosti. Tako da i u realizaciji Mesta koje volim bez partnerstva sa bankom ne bismo uspeli da dođemo do tog broja građana i učinimo da ljudi participiraju.“

Bilo je reči i o vremenskoj dimenziji procesa razvoja publike, te o otporima koji oni mogu da izazovu u tradicionalnim institucijama.

Virdžinija Đeković: „Ispostavilo se da to uključivanje u donošenje odluka nije baš uvek najsrećniji model, što smo mogli da vidimo na primeru jednog od tih čuvenih programa Kreativna Evropa Take Over, koji se dešavao na Kolarcu. U okviru njega, pozvano je jedanaestoro mladih između 18 i 25 godina da zajedno sa zaposlenima učestvuju ne samo u programima, nego i u odlučivanju o kreiranju programa. Ali se onda na kraju ispostavilo da vi zapravo pravite paralelnu instituciju, tj. da sad ti mladi unutar Kolarca postaju telo za sebe, koje paralelno pravi neke programe za mlade, u odnosu na one programe koji u Kolarcu postoje. Bila je loša konstelacija prenosa znanja ljudi koji rade neki posao trideset godina u jednoj instituciji, pa su tu sad došle neke mlade kolege, pa neka oni rade po svom, a ja ću se tu držati ovog svog, još to malo do penzije… Tu se zapravo nije desila suštinska promena – ti mladi su uključeni u proces koji je trajao dve i po godine, ali taj proces razmene znanja bio je uspešan možda samo sa jednom ili dve osobe od zaposlenih. Proces još nije gotov, ovaj projekat traje do sredine 2017. godine, pa nemam još utisak da li smo mi tu nešto uspeli ili ne, ali mi se čini da su ti procesi i promene mnogo teški i spori – i u pogledu onih koji nekakav program stvaraju, i u pogledu publike koja to percipira.“

Višnja Kisić:Meni je Take Over interesantno pitanje, jer može se argumentovati i da je metodološki problematično spakovati tako ozbiljan proces u takvoj ustanovi u dve-i-po godine i projektnu logiku. Mislim da se u ovom slučaju manje desila transformacija programa i otvaranje ustanove za nove javnosti, a više razvoj mladih menadžera u kulturi, što mislim da je takođe dragoceno s obzirom na okruženje. I sam koncept razvoja publike pretpostavlja da se razvoj ustanove, programa i odnosa dešava dugoročno te da je dve-i-po godine malo vremena za dubinsku promenu.“

Završni deo diskusije bavio se specifičnostima vezanim za razvoj publike u okvirima nezavisne kulturne scene, pri čemu je ponovo adresiran fenomen zatvorenosti scene, odnosno činjenica da su tu sami akteri zapravo publika jedni drugima.

Srđan Tunić: „Možda se može reći, ukratko, da to ide od nekog tipa kontrakulture, odnosno, kontra mainstream-a (koji postoji ili manje-više ne postoji), do nekog paralelnog sistema koji treba da popuni rupe baš zato što postoji nedostatak neke kulturne politike. Ali po samom tipu sadržaja je jako raznoliko i može da bude od nečega što je amatersko do nečega što je totalno profesionalno. Onda ostaje pitanje: koliko je to umreženo između sebe i koliko je zapravo to pitanje razvoja na nekom širem nivou van nezavisne scene – ili van kulturne scene – i koliko može da se utiče na donosioce odluka da to postane deo neke sistematičnije priče?“

Višnja Kisić: „Ja bih rekla slično ovome što je Irena već sugerisala: mislim da smo često jedni drugima publika, mislim da je specifično to što ne postoji kontinuitet programa, što je velika veština raditi projektni menadžment na način da ga uklopiš u neku dugoročnu programsku viziju koja bi imala neku svoju stalnost.  Uz to je tačno da smo pre svega fokusirani na sam sadržaj programa, i na to što komuniciramo, a ne na samu komunikaciju, i stvaranje, i negovanje odnosa. Mislim da je nekako uvek lakše doći do stručne zajednice i koristiti to za razvoj kapaciteta same te stručne zajednice i našu uživanciju i razmišljanja i napredovanje, ali da jeste teško iskomunicirati dalje od toga – sem ako nisu u pitanju tvoji prijatelji, porodica i obožavaoci…“

Goran Tomka:  „Friends of Facebook friends…“

Osim priče o čvrstoj definisanosti i prilično jasnoj omeđenosti publike nezavisne kulturne scene, završni deo okruglog stola pozabavio se i prednostima tako odnegovane publike. Posebno je istaknuta čvrsta povezanost publike sa organizacijama, te izuzetan značaj takve publike kao najvernije i najkompetentnije kritike programa i sadržaja koji im se nude na nezavisnoj kulturnoj sceni.

Virdžinija Đeković: „Prednosti nezavisne kulturne scene jesu u tome što je publika prilično vezana za organizacije čiji rad prati: može da se poistoveti i da odrasta, da  se razvija zajedno sa organizacijom – što je prednost u odnosu na ustanove, jer nemate distancu i odnos autoriteta, već ste ovde manje-više ravnopravni. Tako na primer imate ljude koji prate rad Dah teatra, već 20 godina, od kad teatar postoji.  Pošto se verovatno bavite manje-više bliskim temama, onda vežete ljude za te teme i od njih možete da očekujete i neku suvisliju kritiku i razgovor o tome, možete da iskoristite tu publiku kao potencijal za dalji razvoj, sugestije, kritike…“

PRIRODNO STANJE

„Mislim da je jako važno da postoji jedna široka ponuda, jer svi su publika, nema nikog da nije publika u bilo kom trenutku u kome se otvori ta mogućnost da bude publika. Mogućnosti se sve više sužavaju što se više rade neke stvari koje se – kao i obrazovanje, kao i institucije, kao i organizacije – jednostavno izmeštaju iz nekog prirodnog stanja koje bi trebalo odnegovati. Ako govorimo o najmlađima, mislim da se vrlo brzo zaboravi da upravo dete kad se igra može da nam da savršen model istovremenog delovanja u različitom obliku: kad se igra, dete je istovremeno i publika, i reditelj, i kritičar.“ (Ljubica Beljanski-Ristić)

Ljubica Beljanski-Ristić: „Ova scena je pokretljivija, fleksibilnija, otvorenija. Ja ne znam nikog iz nezavisne scene ko ima radno vreme i ko prestaje da misli o onome šta radi kad mu prođe radno vreme. Nezavisna scena je bliža onima koji su publika. Često sam osetila tugu i nezadovoljstvo kod ljudi koji rade u pozorištima – oni jedni druge ne posećuju. A mislim da je mnogo veća bliskost među onima koji su na nezavisnoj sceni, i to je taj kvalitet, to je put razvoja publike. Jedan od puteva.“

Višnja Kisić:Kreativno mentorstvo je dobar primer, kao jedna od organizacija koja nema publiku u standardnom smislu, ali ima zajednicu učesnika koje itekako gradi kao zajednicu. Svako ko je menti i mentor postaje deo mreže koja je zamišljena da se dalje širi, i mislim da ta zainteresovanost za program kao prostor profesionalnog razvoja stvara povezanost koja je mnogo veća nego povezanost s institucijama.“

Srđan Tunić: „Mi smo svi počeli i kao nekakvi profesionalci i kao korisnici, i u nekom momentu smo reagovali na nešto što nam je smetalo, pa smo odlučili da napravimo nekakvu drugačiju, konstruktivnu akciju, ili program, da bismo nešto nadomestili. Tako da, između ostalog, dolazimo i sa te pozicije publike, i ne smemo da zaboravimo tu poziciju da bismo razumeli ljude s kojima radimo i kojima namenjujemo neki program – walk in my shoes, na neki način.

Višnja Kisić:  „I treba da budemo eksplicitni i u našim agendama, tj. činjenici da šta god da razvijamo ili organizujemo, koju god ulogu da imamo, kroz nju pokušavamo da očuvamo i razvijemo i poziciju umetnosti i kulture u društvu. Razvijanje, negovanje i očuvanje publike, stvaranje nove publike, istovremeno je i jedan od oblika legitimizacije kulture i umetnosti.“

Akcenti i zaključci

Kroz istorijski osvrt, učesnici su došli do zaključka da su mnoge prakse o kojima se danas govori kao o razvoju publike zapravo postojale kod nas i mnogo ranije, neke još i u 19. veku. Prilično konsenzualno nametnuo se zaključak da je nepisani društveni ugovor sa publikom bio mnogo jasniji i bolje definisan u vreme socijalizma nego što je sada, tokom i nakon procesa tranzicije. Sadašnji trenutak je opisan kao „krajnje centralizovan period, u funkciji ukrupnjavanja, festivalizacije i industrijalizacije kulture”, kao i koncentracije stvari u velikim centrima gde je prisutan dotok kapitala.

Stavivši na stranu terminološke nesuglasice oko toga da li koristiti izraz „publika”, „korisnici”, „konzumenti”, „ciljna grupa” ili nešto peto, kao pitanje svih pitanja iskristalisala se nedoumica oko toga – ko je zapravo publika danas, pogotovo publika nezavisne kulturne scene. Diskusija se najviše približila mišljenju da smo u kontekstu nezavisne scene mi publika jedni drugima, uz iskazanu bojazan da je možda jedini način za povećanje publike to „da bude više ljudi koji se bave onim čime se mi bavimo”. Tu je bilo i samokritičkog ukazivanja na romantično mistifikovanje pojma publike, uz zatvaranje očiju pred činjenicom da tu publiku u najvećoj meri čine sami pripadnici stručne zajednice. S druge strane, činjenica da su akteri scene jedni drugima publika posmatrana je u ovoj diskusiji i kao jedno sasvim prirodno stanje stvari, kroz poređenje s modelom deteta koje je tokom igre istovremeno i stvaralac, i publika, i kritičar.

Problemi u izlasku van postojećeg začaranog kruga su brojni. Najčešće je pominjan manjak kapaciteta samih organizacija koje, u stalnom procepu između borbe za golu egzistenciju i borbe za što kvalitetniju produkciju u nemogućim uslovima, vrlo često i volonterski, prosto nemaju snage ni kadrova koji bi se posvetili unapređenju komunikacije s publikom (ko god ona bila). Brojne kritičke primedbe upućene su i obrazovnom sistemu, u kome ne postoji strategija razvoja kulturnih potreba niti praksa edukovanja za participaciju.

Posebno zanimljiva su bila kritička razmišljanja o tome kako politički korektni novogovor često zamagljuje suštinu procesa i aktivnosti koje čine razvoj publike. Naročito je na tapetu bio koncept participacije, za koji su mnogi učesnici rekli da je postao precenjeni projektno-konkursni imperativ. Izneto je i mišljenje da je takvo insistiranje na participaciji zapravo svojevrsno maltretiranje publike, te da se u svemu tome gubi praksa kritike, koja je vrlo važna funkcija publike u razvoju umetnosti.

Umesto forsiranja termina kao što su „participacija”, „edukacija” ili „razvoj publike”, u ovoj diskusiji čuo se zanimljiv i prilično energičan pledoaje za termin „propaganda”, definisan kao najiskreniji izraz koji opisuje ono što se tu zaista dešava između ugovornih strana, a koji pritom uopšte ne mora nužno da ima negativan prizvuk.

Govoreći o razvoju publike, prisutni su se složili da je to istovremeno i razvoj institucija i organizacija. Ulažući u svoju publiku, „edukujući” je, „razvijajući” je i razmišljajući o njenim potrebama, organizacije rade i na sopstvenom razvoju. Fidbek koji dobiju od korisnika/publike/ciljne grupe pomaže istim tim organizacijama da rastu, tako da u nekom idealnom modelu koliko organizacije razvijaju publiku, toliko i publika razvija organizacije.

Kao specifičnosti nezavisne kulturne scene u oblasti prakse razvoja publike, izdvojene su sledeće stvari:

  • već pomenuta činjenica da smo često jedni drugima publika;
  • teškoće u održavanju kontinuiteta programa i dugoročne programske vizije;
  • ključna fokusiranost na sam sadržaj programa, i na „ono što komuniciramo a ne na samu komunikaciju”;
  • mnogo čvršća vezanost publike za organizacije čiji rad prate;
  • odsustvo distance i odnosa autoriteta, što omogućuje daleko bliskiji i iskreniji odnos između onih koji program prave i koji ga prate.

No, i pored svih prednosti odnosa koji organizacije nezavisne kulturne scene gaje sa svojom publikom, ostaje hroničan problem izlaska iz tog uskog p(r)osvećenog kruga. Ovaj okrugli sto kao da se s uzdahom pomirio s nedostižnošću tog iskoraka u bližoj budućnosti.

Napomene

  • Autorski osvrt Aleksandra Gubaša objavljen je u tematskom zborniku:  Ristić, I. (Ured.) Sređivanje dvorišta.Dijalozi o kulturi. Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije: Beograd, 2017.
  • Snimak razgovora možete preuzeti ovde.
Advertisements