#1

IMG_8379 spojene copy

(RE)POZICIONIRANJE
Šta je nezavisno u nezavisnoj kulturi?

Petak, 12. decembar2014.u 19 sati u ZMUC

Moderatorka: Irena Ristić (Hop.La!)
Autorka teksta: Vesna Tašić (ZMUC)

Tema prvog otvorenog razgovora u okviru Sređivanja dvorišta – dijaloške platforme koju je pokrenula Asocijacija NKSS – bila je nezavisnost.  Pojam nezavisnosti sadržan je u imenu Asocijacije, koji je istovremeno i vrsta određivanja, postupka vrednovanja i atribucije vrednosti.

Razgovor je započeo pitanjem: Šta bi nezavisnost trebalo da znači, a šta realno jeste? Gde su njena ograničenja, a gde slobode u delovanju? Jesmo li zaista nezavisni? Od koga? U kojoj meri organizacije i inicijative nezavisne kulturne scene odgovaraju kriterijumima nezavisnosti u odnosu na: (a) mehanizme političke kontrole?  (b) zahteve tržišta? (c) lični izbor i autonomiju delovanja?  Kako postići nezavisnost i kakvoj nezavisnosti težimo?

IMG_8384 spojene copy

Razgovor je moderirala Irena Ristić (Hop.La!) a u razgovoru su učestvovali: Aleksandra Jelić (ApsArt), Aleksandar Popović i Ana Dimitrijević (Karkatag), Mirjana Boba Stojadinović (Frekvencija), Sandra Stojanović (Treći Beograd), Jelena Mijić (Belgrade Raw), Nela Antonović i Lidija Antonovic (Mimart), Zoran Ilić (Prozaonline), Mina Aleksić (Prostor), Nebojša Milikić (KC Rex), Vesna Tašić (ZMUC), Marko Pejović (Hajde da…), Diana Kržanić Tepavac (Assitej), Nataša Milović (Carina), Katarina Živanović (bivša sekretarka za kulturu)

Razgovor na temu „Šta je nezavisno u nezavisnoj kulturi?” bio je zasnovan na formulaciji nezavisnosti kroz tri uslova – političku, ličnu i nezavisnost od tržišta. Iako su sva tri segmenta nezavisnosti usko povezana i međusobno uslovljena, najviše se diskutovalo o ekonomskoj nezavisnosti, potom o političkoj i, najmanje, o ličnoj nezavisnosti.

Načeta su pitanja autocenzure i cenzure koja su posledica materijalne zavisnosti (kroz dotacije, ustupanje prostora…), ali i pitanje „nezavisnosti Asocijacije NKSS od ostatka društva”, u smislu kritike distanciranosti krovne organizacije prema javnim politikama, izostanka ozbiljnog, aktivnog odnosa prema političkim dešavanjima u društvu, s jedne strane, i mirenja „s činjenicom da smo političarima nebitni”, s druge.

 

IMG_8376 copy

Navedena očekivanja od Asocijacije, koja se mogu čitati i kao potrebe organizacija s nezavisne scene, kretala su se u rasponu od razmene informacija na mejling listi, preko platforme za učenje i profesionalizaciju, pa do aktivnog političkog delovanja putem kulturne produkcije.

Tezu da „NKSS ima svojih dobrih tačaka, ali da možda nijedna od tih tačaka ne nosi potencijal da promeni naše društvo“ (Aleksandar Popović), osporila je Sandra Stojanović ističući – da bi svako udruživanje trebalo da ima zajednički cilj, te da bi Asocijacija trebalo da bude ambicioznija. „Veliki bi uspeh već bio da, kroz kulturnu produkciju, ljudi steknu uvid u to da je ovaj sistem naopak i da, kao takav, nikada neće izvući društvo iz kolapsa. Šta će onda biti, ko će da pozove na oružje ili izbore, to ne možemo da predvidimo“, ukazao je Nebojša Milikić.

U skladu s potonjim zaključkom da se još nije „pojavio taj ko je izmislio model ekonomske nezavisnosti neprofitne organizacije u kulturi jer bi do sada dobio Nobelovu nagradu”, izneto je niz primera i nedoumica.

Spram iskazane sumnje u održivost neprofitnog karaktera Asocijacije (Aleksandar Popović), jedan od iznetih stavova bio je da nezavisnost, u slučaju neprofitnih organizacija, možda znači finansiranje iz više izvora  (Vesna Tašić), te da bi se eventualno mogla postići profitabilnom delatnošću  koja bi finansirala neprofitnu.

Katarina Živanović je, kao kuriozitet, navela primer iskustva jednog aktera nezavisne scene u Švajcarskoj koji je, upitan na radionici (održanoj pre desetak godine) na koji način se izdržava, kolegama odgovorio da poseduje kafić u kome prodaje lake droge, kako bi od zarade finansirao umetničke, neprofitne programe svoje nezavisne kulturne inicijative.

IMG_8378 copy

 

Milikić je ocenio da se odnos države prema nezavisnoj kulturi ne razlikuje od njenog odnosa prema građanima Srbije koji su u istoj poziciji: ignorisani, zaboravljeni, prepušteni samima sebi, pa samim tim i naši prirodni saveznici koje mi, kao takve, ne prepoznajemo.  „Zato treba napustiti kredo samozaljubljenih, sofisticiranih umetničkih duša i jadnih umetnika, i iskoračiti u realnost, pomoću konkretnog plana o održivosti. Možemo da otvorimo hamburgeraj u kome ćemo svi raditi prvih nekoliko godina”, bio je njegov manje-više ironičan predlog.

Višedecenijska dilema o adekvatnosti termina “nezavisna kultura”, pomenuta je i ovom prilikom:

„Možda bi reči koje bi nama više značile i preciznije nas određivale bile samostalna ili suverena umetnička scena, pre nego nezavisna. Čini mi se da, sem ukoliko se ne odreknemo svih materijalnih i političkih uslova, ne možemo ni da tvrdimo da je nešto nezavisno. I ne vidim smisao da ideal nečega bude potpuna nezavisnost, jer je to u stvarnosti nemoguće, imajući u vidu da ćemo u svom radu uvek imati materijalne i političke potrebe; stoga bi težište trebalo da bude na jasnijoj artikulaciji i osvešćivanju relacija zavisnosti od drugih društvenih fenomena koji na nas utiču.” (Sandra Stojanović).

Formalno, ako je organizacija osnovana samostalno bez intervencije i pritiska, ako samostalno rukovodi svojim poslovima – onda je i nezavisna (Nebojša Milikić). Takođe, bitno je da je organizacija neprofitna, jer veoma često fondacije ne daju sredstva profitnim organizacijama.

IMG_8392 copy

Pomenuto je postojanje različitih ekonomskih klasa unutar same scene (Nataša Milović), nastalih s obzirom na različit položaj aktera (zaposleni  u institucijama vs. akteri na nezavisnoj sceni). „Nije podjednaka neizvesnost za svakoga, kao ni stepen rizika za otvorenu konfrontaciju sa nadležnima za kulturu” – zaključila je Nataša Milović.

O osećaju autocenzure ali i otvorenoj cenzuri institucija, u kontekstu (ne)zavisnosti, govorila je Aleksandra Jelić:

„Naše predstave nastaju iz samog procesa dramskog rada i nekad govore vrlo dramatične, radikalne stvari. Zbog toga se često nalazim na rubu svojih moralnih načela ili autocenzure. Dakle, govorim o situaciji u kojoj vam institucija dozvoli da radite sa njenim korisnicima a vi izađete sa predstavom koja je kritički nastrojena prema istoj toj instituciji. Često dolazi  do otvorene cenzure, blokiranja rada, maltretmana učesnikâ. S druge strane, ja imam moralnu odgovornost prema učesnicima i tome kako će ih na dalje institucija tretirati nakon ovakvog radikalnog ispada iz opšteprihvaćenog okvira poželjnih odgovora”.

Zato su, prema njenom mišljenju, pitanja nezavisnosti i odgovornosti, cenzure i autocenzure vrlo komplikovana.

Drugi segment nezavisnosti, lična nezavisnost, odnosi se zapravo na integritet pojedinca i njegovu sposobnost autonomnog delovanja. „Nužnost pristajanja na razne vrste uslovljavanja takođe je neka vrsta mita“, smatra Irena Ristić.

Kao argument za veću nezavisnost organizacija na sceni, Mirjana Boba Stojadinović, navela je – profesionalizaciju. Upravo ono što se na nezavisnim scenama drugih zemalja događalo u poslednjih 20 godina. Profesionalizacija, međutim, nadovezala se Katarina Živanović, ne može biti profesionalizacija samo u užoj struci: u našem slučaju ona mora biti profesionalizacija i u zagovaranju.

Sandra Stojanović je ukazala na to da materijalnu zavisnost ne treba tako olako odbacivati:
„Što se sredstava koje dobijamo posredstvom fondacija tiče, moramo znati da fondacije imaju neke svoje politike i da iza njih stoje neke druge politike, te da smo mi samo deo lanca koji sprovodi politike koje su dozvoljene. Tako da je ‘nezavisnost’ za mene možda mala kočnica u tome da se jasno politički definišemo prema tome šta želimo da postignemo od ovoga što radimo. Ako smo fokusirani na nezavisnost, onda treba da definišemo tu zavisnost, to jest – od čega, zašto smo zavisni i do koje mere.”

 

IMG_8377 copy

Politička nezavisnost kod nas ne funkcioniše, zato što država Srbija ne dopušta primenu nijednog postojećeg dobrog modela. A model nezavisnosti je jednostavan – osnivačka prava nisu kod onog kod koga je budžet. Ako osnivač nije država, kulturni centar je nezavisan, a to što je finansiran iz budžeta ne ometa ga u nezavisnom radu u koji se država ne meša, budući da nije osnivač.

„Država nema interes ni da participira u nezavisnoj inicijativi, iako bi se to moglo očekivati u skladu s proklamovanom evropeizacijom (kao što se događalo u Sloveniji i Hrvatskoj),  jer država nije iskrena u primeni evropske prakse, koliko god se deklarativno zalaže za nju. Interes nezavisne scene i države nije, dakle, zajednički. Da jeste, prepoznala bi aktere nezavisne scene kao partnere. Ali, ona radi mehanički, osniva paranevladine organizacije, aparat namenjen nezavisnoj sceni suštinski ne radi za nju, odnosno ne prepoznaje građansku inicijativu i ne razume šta taj pojam znači. Danas na isti način kao i devedesetih, jer je diskontinuitet bio iluzija” – ocena je Katarine Živanović.

S druge strane, ni pristupanje Evropskoj uniji ne postavlja nikakve uslove u oblasti kulture i obrazovanja (to su tzv. soft keys u kojima država nema nikakvu obavezu). Kultura ostaje „naša stvar” i pristupanje Uniji neće puno pomoći.

Jedan od ponuđenih odgovara na pitanje zašto vladajuća politička elita ne prepoznaje potrebu za nezavisnom kulturnom produkcijom, bio je obrušavanje mita koji ima zapadna buržoaska kultura o slobodnom intelektualcu, kao o egzistencijalno „samostalnom“ i „samoodrživom“ pojedincu. „Kulturna hegemonija aktuelne političke elite ne ostvaruje  se preko kritičke savremene umetnosti, mitova o inventivnom kulturnom preduzetništvu ili nezavisnim intelektualcima, nego preko neoliberalne retorike štednje i disciplinovanog žrtvovanja za bolje sutra, gde se arhaična nacionalna solidarnost fingira preko folklornih festivala i društava, a kakva-takva uteha i spas traži unutar crkvenih organizacija”, rekao je Milikić.

 

IMG_8374 copy

FOKUS

„Mi njih ne zanimamo, mi za njih ne postojimo, i ne treba da postojimo. Treba da krenemo od toga; ne treba da trošimo ni minut više od života na to kako da nas političari prepoznaju. Odgovor na to već znamo: treba da organizujemo KUD ili da radimo s Kusturicom, ili da snimamo seriju „Baba se češlja“. Mi znamo kako se u ovoj zemlji uzimaju pare, samo je pitanje da li to hoćemo ili nećemo. U ovoj zemlji ima para za kulturu, samo što je neko drugi ta kultura.“ (Aleksandar Popović)

Ponovljena je dugo prisutna strepnja da bi nas preispitivanje ideoloških pozicija rasturilo, te da Asocijacija takvo preispitivanje ne bi izdržala (Irena Ristić). Ukazano je, međutim, da identična tenzija postoji i u društvu, te da je problem u našoj nesposobnosti da artikulišemo  sopstvene probleme i proizvedemo argumente za politički dijalog.

Katarina Živanović je ocenila da termin „nezavisna kulturna scena” ne označava homogene modele rada, već da u okviru nje postoji niz raznorodnih praksi koje omogućavaju da ta scena opstane:  „Ta različitost je rezultat potrebe da se preživi i njena šarolikost upućuje na vitalnost“. Ona je ocenila da je nezavisna kulturna scena „jedina šansa srpske kulture” i da druge alternative za neophodnu promenu nema. Institucije ne žele da se promene: svaki strateški plan institucija koji pročitate sadrži želju zaposlenih da se nešto promeni; kada se, međutim, uradi dublja analiza, ispostavlja se da bi zaposleni da se institucija promeni, ali da njihov status (čak i trenutne aktivnosti) ostane isti. Dosadašnja dešavanja pokazuju da, ukoliko se promene i dešavaju u okviru budžetskih institucija, one su pojedinačne i minimalne. Nezavisna kulturna scena bi morala da nađe način da izazove postojeći status quo, navela je Živanović.

 

IMG_8383 copy

BRŽI KORACI

„Ako želimo brže korake, moramo da postanemo legitiman pregovarač. Uključivanje u polje političkog je neophodno da bi nas ljudi shvatili ozbiljno i da bismo postali respektabilan akter u životu zajednice. Samo postojanje Asocijacije NKSS je, u uslovima u kojima je u Srbiji nastala, politička činjenica.” (Katarina Živanović)

Suština čestog isticanja heterogenosti političkih pristupa i ideoloških stavova unutar nezavisne scene, a koja se u svakom razgovoru postavi kao prepreka, jeste cenzura da se vodi bilo kakva racionalna diskusija, ocenio je Milikić uz konstataciju da „upravo tako funkcioniše ‘bezideologijska’ ideologija”. Mi na taj način nesvesno reprodukujemo njene principe i ojačavamo barijere, i zato, naizgled paradoksalno, treba sve više razgovarati.

Jedan od mogućih problema prepoznat je i u tome što je Asocijacija prilikom osnivanja  strukturirana kao gildinska, iako je esnafska orijentacija neosnovana, jer članice imaju različite aspiracije i shvatanja svog rada i delovanja. S druge strane, ukazano je i na to da bi, pardoksalno, upravo gildinska struktura mogla biti prednost Asocijacije u odnosu na sva druga udruženja samostalnih umetnika.

S druge strane, heterogenost može biti i snaga Asocijacije jer otvoreni dijalog u funkciji prepoznavanja različitih pozicija može doprineti razvoju novih modela, ukoliko se u dijalogu i ostane.

ŠIBICARENJE

„…. Pored toga što sam pokušavala da se bavim sistemskim promenama,bavila sam se i pojedinačnim slučajevima jer sam shvatila da sistem tako funkcioniše. Šta je trebalo? Ti me pozoveš, a ja kažem: srećo, čekaj da popravim sistem pa mi se ti onda javi za deset godina… Taj sistem je nerazdvojan od ‘šibicarenja’… Ali, vi sada ne treba da imate iluziju, ‘šibicarenje’ postoji i u okviru nezavisne kulturne scene. Više puta sam bila svedok da ‘svako’ ide da se pogodi za sebe. […] Ja bih se sada vratila pitanju, šta je nezavisnoj sceni najmanji zajednički sadržalac, gde ćete se boriti, gde ćete se pogađati za neki interes koji je malo širi? Pojedinačno, svi vi, kad se pošteno pogledate u oči, znate šta je ko za sebe rešio preko reda, i zašto je rešio samo za sebe… I šta sad: da ga ‘razapnete na Terazijama’ zato što je rešio samo svoj tekući problem?” (Katarina Živanović)

Iako je zadata tema bila nezavisnost, formulisana kroz tri uslova – političku, ličnu i nezavisnost od tržišta, razgovor je pretežno bio posvećen Asocijaciji NKSS, odnosno orijentaciji, fokusu i razmerama delovanja krovne organizacije, budući da su se kroz sve diskutovane nivoe nezavisnosti očitavale potrebe članica za širim opsegom delovanja koje prevazilazi moći pojedinačnih organizacija.

Tako su se među najubedljivijim zaključcima – svojevrsnim preporukama koje je izrodilo prvo Sređivanje dvorišta, našle ocene poput one da je „nezavisna kulturna scena jedina šansa srpske kulture, da druge alternative nema”, ili da „ta scena nije homogena, ali da joj to nije mana; različitost je rezultat potrebe da se preživi i njena šarolikost upućuje na vitalnost“.

Iz dotaknutog polja političkog, nametnuo se zaključak da je „nephodno postati legitiman pregovarač”, te da je „uključivanje u polje političkog neophodno kako bismo bili ozbiljno shvaćeni i kako bismo postali akter u životu zajednice”, jer je „sama činjenica da postoji NKSS – politička činjenica”.

Decidirano je zaključeno da: „interes nezavisne scene i države nije zajednički”, odnosno da država nema interes da participira u nezavisnoj inicijativi, iako bi se to moglo očekivati u skladu s proklamovanom evropeizacijom, jer država u primeni evropske prakse nije iskrena, koliko god se deklarativno zalaže za nju”.

I konačno „država ne prepoznaje aktere nezavisne scene kao partnere, ne prepoznaje građansku inicijativu i ne razume šta taj pojam znači”. Drugim rečima, „aparat namenjen nezavisnoj sceni suštinski ne radi za nju, država radi mehanički, osniva paranevladine organizacije, danas na isti način kao i devedesetih, jer je diskontinuitet bio iluzija”.

Tema odnosa nezavisne scene i države izdvojila se kao relevantna za sledeći dijalog u okviru Sređivanja dvorišta, a moderatorka je isti zaključila konstatacijom – da je zaista „važno prepoznati, koliko ono što imamo, mada to po sebi nema razvojni potencijal, toliko i ono što nemamo, te što ćemo tek tražiti“.

Napomena

Autorski osvrt Vesne Tašić objavljen je u tematskom zborniku:  Ristić, I. (Ured.) Sređivanje dvorišta.Dijalozi o kulturi. Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije: Beograd, 2017.

 

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s