#8

EKSPLOATACIJA U UMETNOSTI
Socijalni ogled o participaciji – neliderska debata

Nedelja 4.decembar 2016. u 17 sati
Kulturni centar REX, Beograd

Autorka ogleda i teksta: OLja Nikolić Kia

Dijaloška platforma Sređivanje dvorišta gostovala je u decembru 2016. godine, u okviru Festivala društveno angažovanog teatra „Van okvira”, u Kulturnom centru Rex. Ovom izdanju festivala bilo je inherentno preispitivanje mogućnosti participativne demokratije, a publika je bila pozvana da predlaže i kreira programe na temelju zajedničkog odlučivanja. Trebalo je na početku festivala razmotriti i principe po kojima će odluke biti donesene, pa i kako će uopšte biti doneta ta prva odluka o načinu odlučivanja. Da li će se odlučivati glasanjem, konsenzusom ili nekako drugačije? Hoće li se do odluka dolaziti radom u malim grupama, plenarno ili drugim pristupima?

Budući da je prema agendi platforme bilo predviđeno da neke od sesija budu posvećene razgovorima o modelima facilitacije i diskusionih formata, kao i o mogućnostima participacije uopšte, a želeli smo da razgovaramo i o eksploataciji u umetnosti, učinilo nam se da je festival „Van okvira” pravo mesto za naš eksperiment. Kako razokviriti diskusiju, kako se ne osloniti na već poznate formate, kako napraviti razliku, dozvoliti da se stvari odvijaju bez kontrole i kontrolora? Uostalom, najstrašnije što je moglo dogoditi se, bilo je da ne dobijemo rezultate, da ne dođemo ni do kakvih uvidâ. Strah od haosa i neuspeha, od blamaže, jaki su motivatori ka ponavljanju iskustava. Zagovornici kolaborativnog učenja kažu da je za učenje u kontekstu rada u grupi, potreban izlazak iz zone komfora, prostor koji nije tako „spakovan” da u njemu nema mesta za fleksibilnost, ali do tog saznanja dolazimo tek nakon eksperimenta, prizivajući neke zaboravljene lekcije, konsultujući svoje papire i literaturu sa različitih treninga.

U pripremi ogleda, napravljen je poziv za učešće koji je glasio ovako:

„Budući da smo svi upleteni u odnose dominacije i subordinacije, da nekada eksploatišemo, a nekada smo eksploatisani, svi smo i pozvani i odgovorni da ravnopravno učestvujemo u razgovoru o eksploataciji u umetnosti, i o aktivizmu. Zbog toga praznimo mesto (od) autoriteta, koje bi zauzeo moderator/moderatorka, uvodničar/uvodničarka, u duhu Delezove ideje da se, ako ne ostavimo prazno mesto, ništa novo ne može dogoditi.  Svi učesnici mogu postavljati pitanja, komentarisati, davati sudove, primere, biti lični, odgovarati na pitanja, kritikovati, iznositi svoje nedoumice, i predloge, bez pritiska da diskusija mora živo da teče, jer „ne treba ukidati pauzu u pozorišnom činu”.

Raspored u prostoru kao ni sam prostor unutar Rexa nije unapred zadat, već je stvar pregovaranja i/ili spontanosti u odnosu na paralelna dešavanja festivala „Van okvira”, kao i u odnosu na interni kontekst eksperimenta.

Ovaj eksperiment se po sebi, pored najavljene teme, ‘Eksploatacija u umetnosti’, dotiče i pitanja participacije, kao i mogućnosti transgresije formata razgovora.”

Petnaestoro učesnika/ca se uključilo u eksperiment, između ostalih: Lidija Antonović, Vesna Nestorović Coka, Sofija Pješčić, Ana Marjanović Shane, Uroš Jovanović, Boba Mirjana Stojadinović, Marko Pejović, Ljubica Beljanski Ristić, Milica Ponjavić, Irena Ristić, i autorka ogleda Olja Nikolić Kia. [1]

Ideja je bila da se učesnicima pre početka diskusije podeli odštampano uputstvo i da bez straha od praznina, kao i bez premošćavanja eventualnog ćutanja od strane organizatora, uđemo u eksperiment, dozvoljavajući mogućnost da on ne uspe. Mogu se desiti duge pauze, ali je to i dobro, jer onda ima više vremena za autorefleksije.

Početak diskusije je obeležila rasprava o načinu na koji ćemo se organizovati u prostoru, pošto ništa, kao što je i najavljeno, nije bilo unapred namešteno. Stolice su nameštene pokraj zida, sala je „zjapila” i nudila različita rešenja, negde na bini su bili i neki jastuci. Nekoliko učesnika je odmah uzelo stolice; neki su se kolebali, pa odlučili da će sedeti na podu, što je atmosferi dalo neku razbarušenost. Sedenje u krugu je, ipak, bilo neupitno. Argumenti  prirodnosti sedenja u krugu, „jer se tako najbolje čujemo” su nadjačali, tako da su neki glasovi koji su se zalagali za mogućnost preispitivanja ove forme, kao i sedenja uopšte, ostali u ofu. Mogli smo se možda i kretati, menjati pozicije, razbijati u manje grupe ili parove, pa ponovo spajati. Međutim, otvorena forma je tek u svom začetku; evo, neki sede na podu, neki na stolici, a neki će uskoro i ležati, neki da se masiraju, dok diskusija počinje da teče. Postojao je prazan hod i lutanje, pre nego što ćemo se najzad fokusirati na temu, što je bila direktna posledica nedostatka moderacije. No, istovremeno, to je trajalo taman onoliko koliko bi ljudima i inače bilo potrebno da se adaptiraju na situaciju i da se malo naviknu jedni na druge. Dobro je što niko nije postao nervozan i preuzeo stvar u svoje ruke. Iako svako od nas ima iskustvo nemoderiranog sastanka, to je ipak drugačije, jer na spontano nemoderiranim sastancima, veoma često neko preuzima kontrolu i najčešće vodi glavnu reč, što ne znači da se to ne dešava i kada moderacija postoji.

„Ja sam stvarno fascinirana kako nas uvek neko pozove, obavesti, napiše poziv: ‘bilo bi nam veliko zadovoljstvo da Vašim prisustvom uveličate…’ onda mi dođemo, ja se odlučim da dođem, i onda ima neko ko tu stoji, sačeka nas pa nas pozdravi, onda obavezno taj neko ko treba da otvori događaj kasni, a on je sav nešto važan, a onda ga svi nešto čekamo,  i onda on priča, i onda taj prvi treba da krene da priča, i onda se čeka, i onda zadnji nikad ne stigne, i onda je to zapravo fenomenalno, da idem kao neka ovca, kao ovca za nekim pozivom… … idem na okrugle stolove, tribine,  idem da slušam ljude šta pričaju… i oni me vode ko budalu, i stalno razmišljam… i sad sam mislila da čistimo dvorište i opet ste me zajebali, jer sam ušla u prostor gde znam lepo da nema dvorišta, a pisalo je: čišćenje dvorišta!”

„Ali pisalo je lepo: Sređivanje dvorišta!”

„Kad dođem na neko mesto, uvek imam nekog ko želi nešto meni da objasni.”

„…pitam se da li postoji mogućnost da diskusija bude performativna … šta bi bilo kada bi neko hteo sada nešto da kaže ali pri tom nije u krugu; da zna da ljudi treba da ga čuju, možda bi uradio nešto drugačije od ovog?”

„Šta bi bilo kad bi se svetlo ugasilo? Šta bi onda bilo ko imao da kaže?”

Gasimo svetla.

Među učesnicima razgovora je i Coka, sa kojom u mraku postajemo ravnopravni po pitanju čula vida. Ona ne vidi, a sada ne vidimo ni mi.

„Javite mi kad upalite. Ako počnem da te masiram, to će biti žešća masaža.”

„Ovo je sad već nešto… da l’ neko sedi ili leži potpuno je svejedno!”

„I to je super skroz. A znate šta mi nedostaje? Ona lista da se svi potpišemo… hahaha… ja sam radila okrugli sto u Skupštini sa povezom, i svi su dobili da se upišu na sredini, sigurno je! Neće pisati po stolu!”

„Kako je super, kad dam sebi malo prostora, meni je mrak super, ne moram da sam u konceptima koji su, u nekom smislu, nametnuti, gde se očekuje da sedim mirno, na određeni način, mogu da se namestim da mi bude najprijatnije, ne mora da bude pristojno,… i mogu da učestvujem aktivnije u nekim uslovima koji su mi prijatni.”

„Može žena i da se raskreči. Jeeeee!”

„To sam i ja mislila prvih godina slepila. Ahahaha.. Pa sam se zeznula.”

„Pa to je pitanje, s jedne strane, što mi ne vidimo, a s druge strane što nas ne vide.”

„Šta to menja?

Nakon što smo se dotakli pitanja kako se neko oseća objektivizovano kada očekuje participaciju, a doživi eksploataciju i držanje u pasivnoj poziciji, poziciji nekoga ko samo treba da popuni broj i potpiše se na listu učesnika, došli smo i do teme objektivizacije tela i osećaja koji imamo zbog konvencija o tome kako treba da se sedi u određenim prilikama. Ovaj uvid nam je omugućilo solidarisanje sa Cokom, u mraku, a i sama situacija eksperimenta. Pitanja politika tela i udobnosti retko su predmet rasprave ili pokušaja da „malo olabavimo”, čak i kada se neka formalna situacija odigrava u krugu dugogodišnjih saradnika i prijatelja. Telo je podrazumevani resurs koji treba trošiti nemilice, a na primer jesti na nekom predavanju ne smatra se pristojnim ponašanjem. Osuđujući pogled drugog koji smo introjektovali, ukinuo je svako pitanje o tome da li je moguće, recimo, ležati tokom sastanka, masirati nekog iz tima, ili se postarati da se određeni napori koji prate rad,  umanje kada oni i nisu deo radnog procesa.

„Ima šta da se troši.”

„Koliko je teško ćutati u mraku sa nepoznatim ljudima.”

„Nije. “

„Onom ko priča nije. Hahahaha…”

“Meni više prija da slušam u mraku nego da govorim.”

„Meni nedostaje tišina.”

„Mislim da je tišina potrebna da bi bilo lakše ljudima koji se teže odlučuju  da nešto kažu,  da imaju vremena za tu svoju odluku.”

 „Po meni se eksploatacija u umetnosti odnosi na radne odnose koje mi uspostavljamo dok se bavimo umetničkim praksama. Kako samoeksploatacijom pravdamo eksploataciju drugih. Bolela me je glava od toga dok sam mislila kako umem da budem ubedljiva kada ubeđujem nekog da radi sa mnom zato što je nešto važno.”

„Zato što si ti potrošila već dovoljno sati sebe eksploatišući.”

„… zapravo tim odnosom pozivaš nekoga da ti se pridruži u radu, ali ga sa kapitalističkog stanovišta definišeš kao eksploataciju, ne znam da li je to eksploatacija. Mi se udružujemo da bismo nešto uradili, ne vidim zašto bi naš rad neminovno morao da bude meren finansijskim ili novčanim učinkom?”

„Ne mora, ne neminovno… u motivacijama, ali u ishodima da, imamo neku zaradu od toga.”

„Ne znam da li imaš zaradu od toga? Ne mora ništa da se zaradi.”

„Ja mislim da ti moraš da zaradiš!”

Smeh.

„Ja često ostanem bez zarade. Ne znam da li neko drugi zaradi. Kad se obično priča o neoliberalnom kapitalizmu, bojim se da povremeno iz te perspektive, utvrđujemo sve što bismo voleli da kritikujemo. Odnosno, da je cela premisa, da počnemo da gledamo sve kroz te odnose, a nijedne druge.  I to mi je velika dilema. Da li sami sebe, platformom da je kapitalizam sam sebe pojeo, uništavamo.”

„Ja  funkcioništem drugačije trenutno. Samoeksploatacija nije dobar primer za ljude oko mene…jednostavno ne mogu, na kraju krajeva, da se oslobodim potrebe za egzistencijom.”

„Tu se ne treba brinuti, o tome se brinu oni koji nas pozovu da jako lepo pričaju o tome; da, pogotovu o eksploataciji, ali bih volela da se moje učešće u tome izjednači, da se moj ček za penziju izjednači sa uplatom njihovog honorara, za to dešavanje gde sam ja došla. Eksploatacija kod mene više neće postojati, u glavi, eto. “

„Možda je rešenje odustati od produkta. Pre godinu-i-po, dve, kupila sam knjigu jednog sociologa: Secret World of Doing Nothing, i sad, već neko vreme me gleda ta knjiga, ne stižem da je pročitam… To doživljavam kao svojevrstan paradoks, u toj zamci produktivizma. Mislim da eksploatacija ima veze s tim nametnutim… s nužnošću produktivizma. Razmišljam koliko je teško shvatiti možda dokolicu, kao praksu otpora…”

„Inspirisao me Agamben jednom revolucionarnom idejom, možemo da ne radimo i možemo da ne možemo da radimo. Mi se stalno dokazujemo u kapitalizmu da možemo sve pa čak i ono što ne možemo. Dakle, mogu da vozim kola, mogu da radim 24 sata, mogu da stojim dugo, reći ću da znam i ono što ne znam, pa ću to i naučiti, itd. Mi nismo u stanju da govorimo da to ne možemo, i nismo u stanju da ne radimo. To što tebe ta knjiga gleda, to je zato što se ti plašiš subverzivnog dejstva nerada.”

Agamben[2] u svom ogledu  O onome što možemo ne činiti polazi od Deleza koji govori o tome kako moć operiše na način da odvaja ljude od njihove potencije, od onoga što mogu da rade. Ova moć se vrši ili tako što su oni zakinuti za potrebne materijalne uslove da ispune taj potencijal, ili su sprečeni zbog određene zabrane. Agamben ističe da, na suptilnijem nivou, moć radi tako da čini ljude nemoćnima po pitanju izbora da nešto ne rade ili, još bolje, mogućnosti da ne mogu da rade. Na istom tragu, Džodi Din[3] razlaže ono što je i tokom našeg razgovora posredno izrečeno, da većom proizvodnjom sadržaja nastaje i više nejednakosti. Zašto  pita se ona, prilikom predstavljanja knjige Komunistički horizont, dajemo svoje vreme i informacije besplatno, dok samo nekoliko njih od toga zarađuje, kao u primeru društvenih mreža gde više nije potrebna roba da bi kapitalizam opstao.

Da li je i participacija neka vrsta prinudne proizvodnje, i za koga? Koji je naš dobitak od učešća i da li ono ispunjava našu želju za kolektivom, za zajednicom, ili je to samo još jedan novi oblik eksploatacije. Koliko često u procesu proizvodnje (sadržaja) izostaje pitanje o proizvodnim odnosima, a bez njega nije moguće ispunjenje razloga za njegov nastanak?  Potrebno je da ovo pitanje, kao mač nad glavom, stoji u kontinuitetu tokom procesa rada.

„Ma da, to je najcrnji deo neoliberalizma, što nam se zakačio za vrednost marljivosti, u koju u stvari istinski verujemo. U stvari nas jaše na ‘konto’ marljivosti.“

„Htela sam samo da kažem za to takmičenje – sve se zasniva na takmičarskom odnosu, na borbi… koja prerasta u neko ludilo.”

„A ja kao ciljna grupa?… Mora da postoji ciljna grupa. Odjednom su se setili u zemlji Srbiji, da nije inkluzija kad stave rampu i uđeš u zgradu… da ja, pošto sam slepa, kao da sam retardirana… ometena u razvoju, izvinite… politički korektan govor… s posebnim potrebama…

ISPLATIVOST INKLUZIJE

„Od kada se raspiše konkurs Ministarstva pravde, svi projekti se odjedanput smatraju dobrim, ako im je ciljna grupa inkluzija i osobe sa invaliditetom. I onda smo mi ciljna grupa tako što svi nešto kao sednu i osmisle za nas…što sam bila, kako sam se osetila, tako čovek zaradi na meni. Eksploatacija mrak!”

„Na primer, u radionici integracije… al’ sam bila dobra ciljna grupa u tom projektu… I tako su iskoristili moj mrak, i N, one devojke sa Kosova…  i onda smo mi shvatili kako nas umetnost eksploatiše, pa smo imali Okvir tela gde sam postala Coka, gde sam postala neko koga pitaju nešto, znaš, odjednom si neko, i to umetnost ne shvata. To je eksploatacija. Zovu te, jer si ciljna grupa. … Ko od vas nije gledao kako se radi sa nama, ne zna šta je izgubio… e to je umetnost kada eksploatišu nas, a mene nikad nije eksploatisala  ni Lj, ni N, ni M, ni J, J, A… nikad nisu s nama radili, a da nas nisu pitali šta mislimo. I baš sam srećna što sam tu s njima i što mogu sve ovo da vam kažem, i što me ne vidite. I baš sam srećna što ste me vi pitali da vam ja objasnim o festivalu…  samo zato što smo mi tu ime i prezime. Nisam slepa, nego sam Coka. Ja vodim tri emisije, volontiram, pa me zove direktor i kaže: objasni još malo taj angažovani teatar… “

Plače.

Ovde se pojavio trenutak zajedništva u ćutanju koje je trajalo više od šest minuta. Rastvorio se prostor, dogodila se pauza u pozorišnim činu, koju smo anticipirali i prizivali, ali koja nije bila usiljena. Dogodio se i terapijski momenat, a rekli bismo i teatarski momenat  koji je bio utkan u toj tišini. Svi smo, bez da izgovorimo, prepoznali mehanizme po kojima se često rade projekti prema zahtevima fondera, radi se sa osetljivim grupama neosetljivo.

U jednom trenutku, Coka je ustala da nam objasni kako nekad neko ekploatiše članove sopstvene porodice ne imenujući ih, već isključivo preko njihovog invaliditeta, rekavši npr. „moja slepa sestra”.

„Coko, mi te ne vidimo!”

„Ne vidim ni ja vas, pa vam ipak aplaudiram.”

Osobe sa disabilitetom ne vidimo u punoći njihovih ličnosti već isključivo kroz njihov invaliditet, čime im oduzimamo individualnost i pravo na ravnopravnu razmenu.

„… hoće da nam uzmu. To je otimanje. Eksploatacija je kad nešto imaš i kad troše to tvoje. A mogli bi da eksploatišu i možda bi neko bio srećan u toj situaciji. Neko drugi troši nešto… a kad istroši može da se baci. To je otimanje. Podsetila sam se na nešto što sam ja prošla, što je isto bilo otimanje, isto tako sa institucijom koja je oteta, mogli su da me eksploatišu i ja bih bila srećna da mogu da radim, da me puste da radim, pa neka me eksploatišu. Već su me eksploatisali kad su dolazili da radimo.”

NAGODBA
„Dok god smo eksploatisani imamo neku moć.”

„Izgleda mi važno ovo što Lj. kaže, da dok god smo eksploatisani imamo neku moć… Jedno je boriti se za neeksploataciju u kulturi, a drugo je kad imamo ljude koji spavaju na hladnom, nemaju šta da jedu, imaju šugu, telesne vaši, a jednostavno to ostaje neprimećeno.”

U okviru četvrte sesije Sređivanja dvorišta: Vainstitucionalna savremena umetnička produkcija – Da li je ideološko pozicioniranje nužno?, koju je moderirala Sandra Stojanović, čuli su se drugačiji glasovi na temu mogućnosti ostajanja u istoj instituciji koja se i ovde tokom razgovora pomenuta, te je zanimljivo uporediti različite politike, jer su i pozicije različite, te u tom smislu nije moguća jedinstvenost, niti je treba očekivati.[4] Reč je o preuzimanju Centra za kulturu Stari grad, njegovom preimenovanju u UK Parobrod i izlasku Kontekst galerije iz ovog novog, neoliberalnog okvira, što je i uticalo da se njeni članovi kasnije bave analizom radnih odnosa, uslovima produkcije i pritiscima neoliberalne kulturne politike. Nije ista pozicija mladih radnika u kulturi koji napuštaju jedan prostor shvaćen više kao utilitaran i nekoga ko je u njemu posvećeno gradio svoju višedecenijsku radnu biografiju, i čiji rad je ovom promenom omalovažen i izbrisan  simbolički i materijalno, uništavanjem dokumentacije. Mogućnost da se nastavi sa radom, pa makar on bio i eksploatisan, značilo bi i neki minimum priznanja za sve ono što je prethodilo, te bi tako nešto bilo i sačuvano, a štete diskontinuiteta umanjene. Zanimljivo je i kako nas nekada sticaj okolnosti navodi da se bavimo politikama kojima možda ne bismo, da nismo došli u određenu situaciju. Oni s društvenog dna možda su jedini u stanju da sagledaju društvenu stvarnost, a nedostatak solidarnosti sa onima sa najmanje moći može se posmatrati kao neki oblik pasivne eksploatacije.

 I, da se vratimo na našu sesiju:

„Mi smo im dali tu vrstu legitimiteta da raspolažu zajedničkim dobrom. Ne postavlja se pitanje da li neko ko se bavi prostorima ili čime god, u strukturama vlasti, ima pravo da dodeljuje, uzima, preimenuje, jer mu navodno po poziciji to i pripada. Mi već nakon rođenja, dok nas roditelji uvode u sistem, pa dok idemo u školu, prihvatamo pozicije i odnose moći. Neko je, na primer, rekao to više nije to, već je sad gradski interes nešto drugo, i mi kažemo: “pa dobro!”,  jer smo mu mi dali tu vrstu moći. Prihvatamo, malo se uzbunimo, malo neke građanske akcije, ali dok se ne promeni ideja da neko drugi odlučuje šta je gradski interes a ne građani, to se zapravo neće, kao odnos moći, promeniti.”

„…jedni druge eksploatišemo, nije samo da nas neko odozgo eksploatiše od vlasti, već ako je reditelj vlast, ako neko dobije određena sredstva, neku moć, pa uhvati marginalizovane grupe, pa onda radi sa njima, pa eksploatiše … Glumci su navikli na eksploataciju; s jedne strane, to pristajanje na eksploataciju uvek ima određenog razloga i opravdanja – dajemo nešto što mislimo da možemo da dajemo, zbog nečeg drugog što mislimo da ćemo sačuvati ili dobiti. Čim eksploatacija krene to je uništavajuće – uništava i sve ostalo… to je bolno. “

STRAH
„Eksploatacija je u stvari povezana sa strahom. Dok nema straha da će neko da ostane bez posla, bez egzistencije, taj neko…  nekada čovek…nije ni svestan da je eksploatisan. “

„Ako ne učestvujem u toj igri koju svi igraju, biću odbačena… tu se čak ide i dalje od straha za osnovnu egzistenciju”

„Sad razmišljam kako ja nekad, zarad nekog opšteg dobra, radi nečeg što mislim da je društveno ispravno, neophodno, u nekom smislu eksploatišem.”

„Da, to je pristajanje na eksploataciju, ali samo u onoj meri u kojoj mi nećemo da odustanemo od privilegija. Mada je to samo privid, jer privilegija nema….  Evo, mi ovde sedimo, imamo cipele, niko nije gladan; dobro, možda je neko preskočio ručak…sve to ima veze sa strahom, ali nije samo strah.  Privid je povlastica.”

„Ako ja ne pristajem, ako drugi ne pristaju, onda ja neću moći ni za ovolicko da pomerim stvari…”

„Stvar je u tome što se mi navikavamo na dnevnom nivou…to je normalizacija tog odnosa. Ti se vežbaš svakoga dana kada odlaziš u prodavnicu da kupiš hleb, da ćeš da daš sitno svom beskućniku; ti se vežbaš, malo potkupljuješ svoju savest, častiš sebe tim doživljajem velikodušnosti, zapravo ti se vežbaš da održavaš sistem povlastice.”

„A kako ako hoćeš da mu pomogneš?”

„Da ga povedeš kući?”

„Pa daaaa, da! Nisu svi odnosi eksploatacija, ali ovo što je A pominjala jeste. Zarobljeni smo u okvirima klase. Nažalost. Sve su to klasne tvorevine. I odnos prijateljstva je klasna povlastica”.

Strah da ne budemo mimo sveta i velika želja za kolektivom, zbog koje se često konformiramo, odvajaju nas od mogućeg izlaza iz kruga uzajamne eksploatacije. Izgleda da je strah od odbacivanja i veći od straha za opstanak.

A na sesiji Da li je ideološko pozicioniraje nužno?, bilo je izgovoreno još nešto što povezuje naša iskustva polemike, i što se prepliće, tako da lako može da pripadne ovoj našoj maloj dramatizaciji. Možemo li se boriti protiv hegemonije koristeći se fondovima onih koji tu hegemoniju i proizvode, ostajući  u svom klasnom krugu, a u segregaciji od onih koji nemaju tu privilegiju da se bore za bilo šta drugo osim preživljavanja? Zabluda da se stvari mogu menjati iznutra i nije toliko zabluda koliko konformiranje radi opstanka u sopstvenom kulturnom miljeu, što odvraća naš pogled sa društvenog dna i ne samo da smanjuje, nego i ukida naš revolucionarni potencijal.

„Slažem se s tobom u vezi sa konformiranim pozicijama. Stvorena je kontra-hegemonija u savremenoj umetnosti levice, da kažem levičarsko mišljenje. To jeste komforna pozicija da budeš u savremenoj umetnosti i da apliciraš kod privatnih fondacija i da produkuješ levičarski sadržaj. Ali to je deo problema, definitivno. I to što ne umemo da izađemo iz toga, to je za nas izazov, treba da bude izazov. Kako se iz toga izlazi? Naravno da će možda da se završi upravo na tome da se interveniše u ovaj ili onaj kontekst, institucionalni, medijski. Postoji hiljadu primera, ali nismo sami u ovoj poziciji i nismo samo mi u tome da moramo da promišljamo kako da se suprotstavimo toj hegemoniji. Većina je sa nama, ogromna većina. I ovde i u drugim zemljama.”

I sada, ono što je pred vama je proizvod, o čijoj potrebi smo se toliko pitali, izveštaj sa diskusije, eksperimenta, koji ne uspeva da prenese nešto što je nevidljivo i nije imenovano, a stvaralo se u mraku. Bez obzira što su i sada neke/neki govorili manje, neke/neki i više, neke/neki su se čuli, neke/neki nisu, sama namera da se isproba format koji to i nije i da se propitaju odnosi moći na nivou i sadržaja i forme, stvorili su prostor zajedništva, prostor za opipljivo prisustvo, za emocije i osećaj da smo nešto dobili.

„Mislim da smo sada nešto dobili.”

„Dobili smo neizvesnost.”

***

[1] Kasnije u ovom tekstu, kod pojedinačnih iskaza neće biti isticana imena osoba koje su učestvovale u ogledu. Autorka je procenila da je  grupna dinamika važnija za razumevanje ishoda no imenovanje pojedinačnih izvora, kao i da specifičnost sesije koja se većim delom odvijala u mraku na simboličkom nivou potcrtava odnos između onih vidljivih i manje vidljivih aspekata problema, posebno u odnosu na pitanje deindividualizacije u postupku eksploatacije pripadnika osetljivih grupa, analiziranih u više navrata tokom sesije. To je ujedno i razlog što je autorka odlučila da imenuje samo jednu učesnicu, koja se sa takvim postupkom složila.

[2] Agamben, G. (2010). Goloća. Zagreb:  Meandarmedia.

[3] Din, Dž. (2014). Komunistički horizont. Beograd: FMK Fakultet za medije i komunikacije.

Napomene:

• Autorski osvrt Olje NIkolić Kie objavljen je u tematskom zborniku:  Ristić, I. (Ured.) Sređivanje dvorišta.Dijalozi o kulturi. Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije: Beograd, 2017.
• Snimak dijaloga možete preuzeti ovde.